Veliki deo sveta već je bio preselio socijalni život na „društvene mreže” i pre 2-3 decenije. Na sve strane su se mogle čuti žalbe da „sve manje razgovaramo a sve više tipkamo”, da se „sve manje srećemo i sve češće postavljamo slike” kojima pokazujemo gde smo bili i šta smo radili. Roditelji se žale da deca više ne umeju da se druže, da nemaju rečnik i veštine za uspostavljanje odnosa.
Poslednji period, od marta 2020. godine, dodatno je sve zakomplikovao. Mnoge vlade uvele su ograničenja kretanja i okupljanja, zbog kojih se ogroman broj ljudi oseća izrazito usamljeno. Neki od nas žive sami i nisu osetili ljudski dodir, neki ne mogu da putuju i nisu videli svoje najbliže ni kad im je bilo najteže, neki provode s porodicom više vremena nego ikad ranije i pate zbog doživljaja da ih, opet, niko ne razume… Sasvim je moguće da usamljenost nikad nije bila raširenija i očiglednija. A njene posledice će nam tek stići na naplatu.
Usamljenost je često uzrok, a gotovo uvek pratilac različitih bolesti. Bolesti srca, psihosomatska oboljenja, alkoholizam ili gojaznost vrlo su često povezani sa periodima usamljenosti. Nauka već utvrđuje i specifične puteve kojima usamljenost utiče na celokupni rad mozga. Dakle, kada želimo da zaštitimo i unapredimo svoje zdravlje, moramo sebi da obezbedimo i društvene aktivnosti u kojima ćemo uživati. Slično je i sa oporavkom od bolesti: već je dugo poznato da se pacijenti brže i temeljnije oporavljaju od bolesti i operacija ako imaju redovne posete i podršku.
Ovo su samo neki od razloga da se problemu usamljenosti posvetimo što ozbiljnije, kao pojedinci i kao društvo. Da se družimo, negujemo prijateljstva, uključujemo u grupne aktivnosti, budemo podrška onima koji pate ili boluju, govorimo o sebi i zatražimo pomoć.
Postanite deo pokreta za borbu protiv depresije – NESALOMIVI! Kada smo zajedno, ništa nas ne može slomiti