Živimo na podneblju koje skoro i da ne zna za mirne i stabilne godine, a kamoli decenije. Višegeneracijske patnje, ratovi, masovne nesreće, bolesti, siromaštvo i nesigurnost, tranzicije, migracije i nebrojene traume i krize, prenose se i ostaju utkane u obrisima naših emocionalnih kompetencija i sposobostima da se nosimo sa životnim nedaćama i mnogo generacija kasnije. Čak i u zemljama sa mnogo mirnijim istorijskim obeležjima i razvijenijim ekonomskim standardima, psihološki poremećaji postoje i uzimaju svoj danak.

Rođeni smo i vaspitavani u društvu koje uglavnom favorizuje trpljenje i snagu, samostalnost do hiperindividualnosti u rešavanju problema, izdržljivost kao dokaz karaktera, porodičnu umreženost i solidarnost kao i pravilo „neiznošenja prljavog veša“ iz kuće. Mnogo puta je uverenost ne samo da može, već i da mora svoj problem da reši sama, jedna od glavnih prepreka osobi koja se suočava sa psihičkim problemima, da o tome govori ikome, čak i najbližim prijateljima, a kamoli strancima kao što su profesionalci iz psihološko-psihijatrijske struke. Ćuti se o anksioznosti i kada pritisne- lakše je reći da nas boli glava ili želudac, da bismo mogli da se sklonimo i popijemo (po ko zna koji put u toku dana) lek za smirenje. Možda i čašicu-dve alkohola, ipak je to prirodno. Ćuti se o depresiji i bira se povlačenje u izolaciju pod najrazličitijim izgovorima. Izbegava se javljanje psihijatru ili psihologu da se ne bi u nekom medicinskom kartonu provlačio „kompromitujući“ podatak da nam je nekad bila potrebna pomoć, koji će sutra možda uticati na poziciju za zapošljavanje i slično. Ćuti se zato što nas neće hteti u društvu, za žene ili muževe, zato što je takva bolest mnogo veća sramota nego bolesna kičma, čir na želucu ili infarkt. To je nešto što ukazuje da smo slabići, razmaženi i nespremni za život. Roditelji današnjih adolescenata neretko im na apel za pomoć objašnjavaju kako im nije ništa, kako treba da „se uozbilje“, kako njihovi roditelji nisu ništa mogli da im pruže pa su ipak postali čestiti i uspešni ljudi, kako treba da ih bude sramota da se samo žale i da „ne znaju oni još šta su pravi problemi“…kako je važno da se smetnje prevaziđu u tišini, jer ko zna šta će misliti ljudi o roditeljima koji nisu uspeli da svoju decu izvedu na put. Ćuti se zato što nam se sestra ili brat neće udati/oženiti jer kaljamo porodicu psihičkom smetnjom. Možda se ćuti i zato što ćemo biti još usamljeniji i još isključeniji jer sa nama nešto nije u redu.

Iz brojnih  razgovora sa svojim pacijentima i klijentima, zaključujem da dugo od pojave i suočavanja sa svojim psihičkim smetnjama, oni ne uviđaju da se i drugi sa istim ili sličnim tegobama suočavaju, već misle da  su jedini ili među retkima koji imaju takav problem. Muče svoju muku, ili je pažljivo zadržavaju u najužem porodičnom krugu. Ni to nije slučajno. Već davno poznata pojava, ali relativno nedavno prepoznata kroz imenovanje pojma stigmatizacije, vidljiva je kroz markiranje i žigosanje različitosti, a posebno kad je u pitanju mentalno obolela osoba. Bolest postaje primarna odrednica njenog identiteta. Osim što obolela osoba mora da se bori sa simptomima bolesti koje ima, a koji utiču na kvalitet života, okolina svojim nerazumevanjem podstiče razvoj stigmatizacije, što može stvoriti teškoće u pronalaženju posla ili vraćanju na staro radno mesto. Mnogo manja sredstva izdvajaju se za psihijatrijske programe i lečenje nego za neka druga oboljenja. Upravo zbog postojanja stigmatizacije u društvu prema duševnim bolestima, vrlo često osobe ne traže stručnu pomoć, iako je neophodna. S druge strane, stigmatizacija povećava rizik za oboljenje od depresije i drugih mentalnih bolesti, a oporavak može duže trajati.  Zajednički nalaz brojnih istraživanja sprovedenih u različitim zemljama o stigmi i i mentalnoj bolesti ukazuju na visok nivo ispoljenog neznanja i pogrešnih informacija o mentalnim bolestima. Rezultati su takođe pokazali da ne postoji zemlja, društvo ili kultura u kojoj se osobe sa mentalnom bolešću smatraju podjednako vrednim i na isti način prihvaćenim kao osobe bez mentalne bolesti.

Ne treba izgubiti iz vida ni porodičnu stigmu. Istraživanja u ovom području su se fokusirala na iskustvo stigme osobe iz porodice koja se brine za člana sa mentalnom bolešću koje je  bilo povezano sa osećanjem ranjivosti, psihološke patnje, poremećajima spavanja, poremećajima interpersonalnih odnosa, lošim kvalitetom života, kao i sniženim samopozdanjem. Stigmatizacija postaje ozbiljan zdravstveni problem u trenutku kada pacijent počinje da odbija da se javi lekaru ili da prikriva svoju bolest kako bi izbegao negativne stavove okoline. Ujedno, strah od diskriminacije i socijalne izolacije smanjuje njegovu motivaciju za lečenjem. Tako se oboleli najčešće javljaju u uznapredovaloj fazi bolesti sa pogoršanjem simptoma.

Značaj lokalne zajednice je, takođe, važan kada razmatramo mentalno zdravlje pojedinaca.  U više poslednjih decenija vršena su istraživanja o povezanosti između socijalne dezintegracije u određenim sredinama i prevencije duševnih poremećaja u tim zajednicama. Stepen socijalne dezintegracije pojedine zajednice određivan je preko sledećih karakteristika: siromaštvo, kulturna zbrka (nestabilne kulturne vrednosti i njihova zbrka), sekularizacija (odsustvo religioznih vrednosti), broj nepotpunih porodica, slaba unutargrupna povezanost, mali broj vođa ili slabe vođe, nepostojanje modela korišćenja slobodnog vremena i rekreacije, učestalost agresivnih ispada, učestalost krivičnih postupaka, kao i slab i nepovezan sistem komunikacije u zajednici. U zajednicama koje su imale više pomenutih obeležja socijalne dezintegracije, utvrđen je veći stepen prevalencije psihijatrijskih poremećaja.

Nije teško utvrditi da između brojnih socijalnih faktora i psihološkog blagostanja, postoji snažna povezanost. Skoro da za svaki od faktora navedenih u prethodnoj listi možemo naći primere u svakodnevnom iskustvu u većini sredina u Srbiji. Zato često i sa razlogom različite poremećaje mentalnog zdravlja svrstavamo u grupu psiho-socijalne patologije, s obzirom na snažnu umreženost psiholoških i socijalnih faktora.

Iskustva iz različitih zemalja ukazuju da je suočavanje sa mentalnom bolešću lakše ukoliko se radi o ekonomski naprednijem geografskom području, kao i kod ekonomski, stambeno i profesionalno stabilnijih pojedinaca širom planete. Svakako se novcem ne može kupiti zdravlje. Ipak, stabilan finansijski okvir je bolja polazna osnova da se čovek ne bavi samo najosnovnijim egzistencijalnim potrebama, već i zdravljem u najširem značenju. Psihičko zdravlje se često ostavlja kao poslednje na listi prioriteta. Čak i kada ima para, popularno je voditi računa o zdravoj i personalizovanoj ishrani i različitim programima fizičkog vežbanja. A mentalno zdravlje?

Nebrojeno puta sam u razgovoru sa klijentima takođe čula da vode računa o higijeni odeće, vrsti ekološkog sredstva za čišćenje, zdravo uzgajanoj hrani i zdravim načinima njene pripreme, „pravim“ satima za razne aktivnosti…  Iako se trude da se fizički ograde od svih toksičnih sadržaja, previše često propuštaju da provere i ojačaju mentalne filtere za svoje intelektualne i emocionalne sadržaje. Posebno je kompleksno kada je realno siromaštvo dodatni otežavajući faktor, gde se zatvara krug: briga zbog opstanka, i dodatna nemogućnost da se pomoć za nastale psihičke smetnje prušti. U različitim krajevima Srbije, najnoviji statitički podaci koje daje DevInfo ukazuju da je stopa rizika od siromaštva uopšteno visoka, a ipak dosta različita unutar republike –  dok je u Beogradskoj oblasti  ona 10,5%, u Leskovcu 42,7%, a šire sagledano u Jablaničkoj oblasti iznosi 45,5%. Tu je takođe dostupan podatak da je prosečna zarada npr. u Beogradskoj oblasti 82.132 RSD, a u Leskovcu 51.734 RSD. S obzirom na razliku u troškovima života u manjim i većim mestima, kao i stopom nezaposlenosti u Srbiji između 52-57% nezavisno od veličine grada i oblasti, govorimo o opštem trendu izražene ekonomske krize koja jasno negativno utiče i na mentalno zdravlje populacije.

Ispitivanje efikasnosti različitih oblika psihoterapije je pokazalo da među različitim pravcima nema bitnih razlika – ne postoji više ili manje uspešna psihoterapijska škola od druge, već su neki oblici psihoterapije prikladniji za uklanjanje određene vrste problema.

Veći broj intervencija se pokazao efikasnim u suzbijanju iskustva stigmatizacije kod osoba sa mentalnom bolešću i članova njihovih porodica. Edukacija medicinskog osoblja, posebno psihijatara i psihologa o strategijama u suzbijanju stigme je takođe važna. Strategije uključuju razvoj svesti o stigmi kod članova porodice, identifikaciju mehanizama prevladavanja stigme, istraživanje iskustva stigme u sigurnoj i podržavajućoj sredini, učestvovanje u antistigma programima i pružanje mogućnosti za vežbanje veština prevladavanja stresa.

Psiholozi, osim što imaju moć znanja, imaju moralnu i etičku dužnost da doprinose razvoju pojedinca i zajednice, kao i odgovornost pronalaženja najefikasnijeg načina na koji da to učine razumevajući ljudsko ponašanje. Pomoću medija se može puno učiniti za povećanje osetljivosti zajednice na probleme, kao i za korišćenje svih sačuvanih kapaciteta pojednaca, može se delovati na destigmatizaciju povremenih životnih kriza, duševnih bolesti i sl. Informisanje o zdravlju i bolesti, uticaj na razvoj stavova i ponašanja, kao i formiranje zdravih stilova života, zadatak su i odgovornost te zajednce, kao i samog pojedinca. U tome im mediji mogu uveliko pomoći.

Ipak, bez spremnosti pojedinca do govori o svom problemu, sve ove ideje su prazna i jalova priča. Da budemo iskreni: niko nije bez problema. Sećam se pacijenta, koji je nekada davno, na početku mog rada na klinici, molio da mu zakažem termin za razgovor petkom najkasnije uveče. Kad sam pitala zašto baš tako, odgovor je bio: „Da ne sretnem ovde nekog od komšija.“ Nije bilo dovoljno uveravanje da, ako sretne nekog od komšija, to će značiti da je i taj neko došao po istoj muci – da traži rešenje za svoj problem. Važno je bilo da sve ostane tajna. Tajne su velike i mračne, kada vodimo borbu za svoje mentalno zdravlje.  Govorite o tome, bolest nije sramota. Podelite mučnu tajnu. Nekada se iznenadimo kada shvatimo da je rešenje za stres, anksioznost, depresiju ili druge smetnje, ne samo blizu, već je u nama samima, samo što nam niko nije dao ključ.

Stanja mentalnih bolesti su česta i uobičajena, lečenje je moguće, a efekti  često iznenađujuće dobri. Veliki broj ljudi o svom mentalnom problemu ne govori, jer ne znaju kako bi mogli sebi da pomognu, čini im se da rešenje i ne postoji, okruženje često negira postojanje njihove bolesti ili reaguje podrugljivo i odbacujuće. Biraju da se povuku i „istrpe“. Kada ih pitam da li bi za nekog bližnjeg – brata, roditelja i dr.– uradili sve što je u njihovoj moći da im pribave pomoć kada bi se razboleli, uvek dobijem potvrdan odgovor. Ostaje onda „samo“ pitanje kako to da ne pomažu sebi –  skrivajući smetnju ili bolest negde duboko u duši, uskraćuju mogućnost da im se pomogne. Mentalno zdravlje se tiče svih i rad na njegovom unapređenju je naš zajednički zadatak. Nas koje duša boli na ovaj ili onaj način.