PODRŠKA 24h 0800 001 002

Ima li života posle praznika? Postpraznična depresija
Ana Vlajković, psihološkinja i psihoterapeutinja

12. 01. 2024.

Žućkasto svetlo ulične rasvete osvetljava asfalt. Pod nogama, ispod barica, po neki opali list. Žurno hodamo, zamišljeno zagledani u trotoar. Treba stići na posao na vreme, po decu u vrtić posle, usput kupiti nešto sutra za ručak. Samo dve nedelje do roka za predaju izveštaja. Jedno sasvim obično zimsko jutro. Ali i nije tako obično – ponedeljak je, treći u novoj godini.

Do pre neki dan ulice i izlozi su bili okićeni, sve je bilo osvetljeno, lica onih sa kojima smo se mimoilazili su bila drugačija. Nekako svetlija, radosnija, puna iščekivanja. Skoro kao dečija. Gde je nestao smeh, muzika, šarenilo? Ni petarde se više ne čuju. Skoro da nam nedostaju. Zaglušujuća tišina pritiska ovog ranog januarskog jutra, remete je samo zvuci saobraćaja, ali kao da su negde u daljini. Rata za kredit je plaćena. Ali tek će stići računi – da li će biti dovoljno novca… Ahh… i čizme bi trebalo kupiti, misao je koja proleti kada osetimo onaj topli, pa hladni osećaj na prstima…

Iz kontejnera pored kog prolazimo viri odbačena požutela jelka, kao bolan podsetnik na kratak period kada je sve izgledalo lepše i lakše. Tokom decembra mnogi su pravili planove, davali sebi obećanja, kako će i šta promeniti u narednoj godini. A onda su se približili praznici – koliko god se suzdržavali, obećavali sebi da ćemo racionalno trošiti, mnogi su posustali, u samom finišu, poneti šarenim svetlima, popustima… I ja sam među njima, da budem sasvim iskrena. Opravdala sam svoje kupovine ili popustom ili da time podržavam male domaće proizvođače. Ali da li je bilo neophodno baš u poslednjim danima decembra? Ne, ali je mene obradovalo, i, na kratko, ispunilo osećanjem sreće. I vratilo mi osmeh na lice. Na kratko.

Mnogi od nas su se „pružili više nego što im je dugačko ćebe“, kartice su se provlačile kao da nisu novac, i posledice prekomernog (ili sasvim normalnog, u nekom drugom vremenu, okolnostima, na drugom mestu) trošenja počinju da se osećaju već u drugoj polovini januara. Zato postoji subjektivni osećaj da je januar najduži mesec u godini.

Bili smo možda neumereni i u jelu i piću. A vaga je neumoljiva. Tako da se u trećoj nedelji januara suočavamo i sa plusom na vagi, i sa minusom u novčaniku.

Međutim, najrazornije su psihološke posledice koje ostave praznici koji su iza nas. Sve ih zajedničkim imenom nazivamo postpraznična depresija.

Postpraznična depresija nije izmišljena. Ona je stvarna i pogađa veliki broj ljudi.

 

Kako da prepoznam postprazničnu depresiju?

Simptomi mogu biti različiti, može biti samo jedan ili više, ali dobra vest je – prolaze i ne traju dugo!

Posle praznične euforije, iščekivanja nečeg novog (možda i neke unapređene „verzije 1.24“ nas samih) možemo iskusiti anksioznost, nedostatak motivacije da se pokrenemo i stvarno nešto uradimo, raspoloženje nam može biti promenljivo. Depresivni sentiment, tuga, melanholija i nesanica su pojačani u ovom periodu godine. U odnosima sa drugima možemo da „ne budemo sasvim svoji“ – uobičajena je razdražljivost i burno reagovanje na svaku sitnicu. Možda je taj „kratak fitilj“ posledica neredovnog sna tokom praznika, prevelikih očekivanja, nerealnih planova koje smo pravili, ili je samo čekao trenutak da se pojavi, a već dugo su u nama tinjala sva ova osećanja. Ukoliko nam se često vraćaju misli na period praznika, na lepe ili loše trenutke, kojih ne možemo da se oslobodimo, to će pojačati osećanja tuge, anksioznosti ili stres. U mojoj praksi se, u ovom periodu godine, često čuje rečenica „Osećam se prazno/ispražnjeno. Baš sam „low“. Sve je dosadno“. Da, posle perioda povećane aktivnosti, intenzivnog druženja, putovanja, kupovine, možda i ne sasvim iskrenog veselja, neminovno je da nam se baterije isprazne. Baš kao i novčanik. Kod nekoga je ta praznina sve vreme vrebala iza ćoška. Boravak sa dragim ljudima nas je podsetio na one koji više nisu sa nama, i pokrenuo misao „koja stolica će biti prazna za godinu dana“. Praznina gubitka se jače oseća tokom i posle praznika, jer nam vraća lepe uspomene na one koji su nas napustili. Usamljenost ne osećaju samo oni koji su sami, već je nakon praznika skoro očekivana. Svima nam je potreban odmor od drugih ljudi, izlazaka.

 

Kako da se izborim sa ovim osećanjima?

Nemojte se boriti protiv ovih osećanja. Ona su normalna. Dajte sebi vremena da se oporavite i vratite u svakodnevnu rutinu. U redu je da ste tužni, umorni, ozlojeđeni ili usamljeni. Budite nežni prema sebi, ostavite vremena da se snađete ponovo u mejlovima, na društvenim mrežama. U redu je da napravite pauzu od društvenih mreža. Najgore što možete da uradite za sebe je da usiljeno objavljujete postove gde ste nasmejani, a duša vam plače, jer znate da je to samo maska.

Brinite za sebe i o sebi. Priuštite sebi mala zadovoljstva, koja ne ugrožavaju zdravlje, a koja će nam pomoći da se bolje osećamo. Važno je da to ne činimo tako što ćemo kupovati sebi stvari i prepuštati se konzumerizmu, budite dobri prema sebi i svom telu. Izađite iz kuće i prošetajte do nekog parka. Vežbajte. Makar 5 minuta. Samo da se pokrenete. Fizička aktivnost uvek popravi raspoloženje, pokazala su brojna istraživanja. Bitno je da se što pre vratimo kako na svoju normalnu ishranu (bez masnih, previše začinjenih jela, bez alkoholnih pića), tako i u svoju uobičajenu rutinu sna. Praznični dani i noći su iza nas, sada je vreme da dopustimo da se naše telo odmori. Razgovarajte sa bliskim ljudima o tome kako se osećate – možda vas iznenadi da se i oni osećaju slično kao i vi. Ako gledate filmove – nemojte gledati one sa novogodišnjom tematikom. Pogledajte neku dobru komediju – smeh smanjuje nivo stresa, a to je ono što nam je potrebno sada. A nekada će biti dovoljno i samo da se setimo da nam predstoji neki događaj kome se radujemo – i već ćemo se osetiti bolje i življe. Radujte se onome što budućnost donosi, jer praznici su iza nas.

Da li mi je potrebna stručna pomoć?

Svakome od nas je, u nekom periodu života, potrebna stručna pomoć psihologa i/ili psihijatra psihoterapeuta, ali to ne znači da ćete se javiti zato što se osećate „smoreno“, potišteno ili usamljeno nakon praznika. Simptomi postpraznične depresije (bluza, melanholije, tuge) prolaze sami, najčešće tokom dve do tri nedelje, i to je dobro. Međutim, ukoliko se simptomi ne povlače ili se pojačavaju treba obratiti pažnju, jer su praznici nekada samo pokrenuli lavinu nečega što dugo potiskujemo. U pretprazničnom periodu jedan broj klijenata uzima „odmor“ od psihoterapije, poneti opštim uzbuđenjem i dobrim raspoloženjem. Sada je vreme da se sete zbog čega su krenuli na psihoterapiju – osobe koje su se ranije suočavale sa anksioznošću ili depresijom su ranjivije u odnosu na druge, i postpraznična depresija može biti uvod u težu depresivnu epizodu ili panične napade. Praznici su rizičan period za osobe koje su u periodu žalovanja, kao i za starije osobe, koje žive same.

Suština je da ćemo podršku i pomoć stručnjaka obavezno potražiti ako se osećanje praznine i bezvoljnosti pretvori u osećanje beznađa, kada primetimo da ne možemo da vidimo ništa dobro u budućnosti, ali i ako smo bez energije i motivacije (iako smo naspavani), ako teško padamo u san, a još teže da se budimo ujutru, ako isprekidano spavamo i imamo potrebu da „uzmemo nešto“ da bismo se opustili, ili ako nam je neuobičajeno neprijatno ili strašno da budemo sa drugima ili sa svojim mislima.

Povezani blogovi