PODRŠKA 24h 0800 001 002

Bliskost nam pomaze da volimo, tugujemo, budemo povezani, ali i da podnosimo usamljenost
Đurđa Timotijević, psihološkinja

19. 02. 2024.

Šta je tačno mislio Džon Lenon kada je sedamdesetih godina prošlog veka preko prvog multinacionalnog satelitskog programa u etar poslao svetu poruku da je “Ljubav je sve što nam je potrebno”?[1]  Sudeći po njegovom anti-ratni angažmanu i drugim vidovima aktivizma, znao je Džon vrlo dobro da su nam za tu ljubav potrebni obezbeđeni neki minimalni uslovi. Potrebno nam je da živimo u miru, a ne u ratu, da nam je obezbeđeno pravo na čist vazduh, na pijaću vodu, na život iznad granice siromaštva, život bez diskriminacije, dostupna zdravstvena zaštita dostojna čoveka, odnosno žene, pravo na slobodu govora, obrazovanje, informisanje, zaštita prava životinja… spisak je podugačak.

No, njegova poruka “All You Need is Love” jeste u skladu sa hipotezom koju već decenijama potvrđuju kako psihološka i psihoanalitička teorija tako i klinička istraživanja i praksa, a to je da nam je za mentalno zdravlje i sam kapacitet za sreću, emotivna povezanost sa drugim ljudima, odnosno ljubav, najvažnija i da je to univerzalna odlika svih ljudi, a verovatno i nekih životinja.

Već od post-frojdovske psihoanalize dvadesetih godina prošlog veka, odnos sa značajnim drugim, realni ili zamišljeni, postaje centrala determinanta strukturalizacije i razvoja ličnosti u psihoanalitičkoj teoriji i prestaje da bude sekundaran u odnosu na nagone (za seksualnim ponašanjem ili hranjenjem). Drugim rečima, ono od čega danas polazimo u razumevanju funkcionisanja odrasle osobe, kako onih zdravih aspekata tako i onih koji spadaju u domen patologije, jeste kvalitet emotivne vezanosti sa majkom (ili osobom koja ima tu funkciju u negovanju deteta) u najranijem dobu. Od našeg ranog iskustva bivanja u tom bliskom odnosu zavisi sam razvoj simboličke funkcije, odnosno, razvoj mišljenja i kapacitet sa mentalizaciju – razumevanje i zamišljanje svojih i tuđih emotivnih stanja i sa njima povezanih ponašanja i kapacitet da razlikujemo unutrašnju od spoljašnje realnosti. Od kvaliteta tog najranijeg odnosa zavise i naši odnosi sa drugim značajnim figurama u našem životu, kapacitet za regulaciju emocija, kapacitet za bliskost sa drugima, ali i kapacitet da budemo sami. Neki autori ističu i važnost rane afektivne povezanosti za razvoj kapaciteta da brinemo za druge i o drugima i doprinosimo zajednici, koji se smatraju osnovom za razvoj morala odrasle osobe. Prema rečima Vinikota, od najranijeg doživljaja majčine ljubavi zavisi da li ćemo biti “osobe koje žive kreativno i osećaju se da je život vredan življenja… ili ne možemo živeti kreativno i sumnjamo u vrednost življenja”. Važno je da naglasimo ovde da, kada govorimo o važnosti bliskog odnosa sa majkom u najranijem dobu, da ne govorimo o idealnom odnosu niti o savršenoj majci, već o dovoljno dobrom materinstvu pod kojim se podrazumevamo da je majka uglavnom bila sposobna da prepozna bebine potrebe i na njih većinu vremena adekvatno i pravovremeno odgovori. Takođe je važno napomenuti da, ako to nije bio slučaj, to ne znači da nas majke nisu volele, već da iz drugih razloga tada nisu imale dovoljno kapaciteta da budu više ili bolje responzivne.

Iako je naša potreba za bliskošću, odnosno emotivnom povezanošću, najuočljivija tokom detinjstva, ona ostaje naša potreba do kraja života. Džon Bolbi, tvorac afektivne teorije vezivanja, verovatno najpopularnije teorije na ovu temu, ističe da je potreba za bliskošću u odraslom dobu u skladu sa zrelošću i mentalnim zdravljem i da su ponašanja vezanosti najvidljivija u trenucima kada smo uplašeni, umorni ili bolesni jer tada od bliskih drugih tražimo da nam pruže ono što nam se čini da ne možemo sami sebi – utehu i sigurnost. Razvoj ne podrazumeva kretanje od emotivne povezanosti ka odsustvu povezanosti, već ka zrelijim formama vezanosti. U prilog tome koliko nam je bliskost važna u odraslom dobu govore i rezultati istraživanja univerziteta Harvard o sreći, najduže longitudinalne studije (preko 80 godina praćenja ispitanika) sprovedene o celoživotnom razvoju čoveka (“Harvard study of adult development”). Ova studija je pokazala da je za naš subjektivni doživljaj sreće najvažniji dobar emotivni odnos. Dakle ne novac, ne postignuće u karijeri, ne zdrav životni stil, vežbanje i ishrana bogata vlaknima, već ljubav sa drugom osobom.

Za kraj ovo kratkog izlaganja o važnosti ljubavi i bliskosti podsetila bih da akumulirano psihološko i psihoterapijsko znanje i iskustvo svedoči tome da emotivne povrede nastale u najranijem dobu i njihove posledice nisu determinišuće i nepopravljive, baš naprotiv, da je upravo prava ljubav ta koja nas “popravlja”. Prevedeno na nešto stručniji jezik, pod pravom ljubavlju podrazumevam sigurnu afektivnu vezanost, odnosno odnose u kojima se osećamo bezbedni i sigurno povezani, a opet dovoljno slobodni da budemo i odvojeni i udaljeni, bez straha od kazne ili straha da će se odnos urušiti. Takvi odnosi i takve ljubavi mogu biti i najčešće jesu korektivna iskustva u našim životima, bez obzira da li govorimo o prijateljstvu ili romantičnoj vezi ili nekom drugom odnosu u kome postoji emotivna povezanost. Ljubav koju dajemo i primamo u sadašnjem trenutku može da reparira povrede koje smo imali u prošlosti i poveća naš kapacitet za sreću danas i ostaje nam kao kapital za budućnost u novim teškim i kriznim periodima koji će sasvim izvesno dolaziti.

[1] U leto 1967. godine emitovan je prvi multinacionalni satelitski televizijski program “Naš svet” (engl. “Our world”) u čijoj produkciji je učestvovalo 14 zemalja i za tu priliku je Džon Lenon napisao pesmu “Sve što ti treba je ljubav” (engl. “All you need is love”). Bitlsi su, kao britanski predstvanici u “Našem svetu” dobili zadatak da isporuče pesmu koja će imati jasnu poruku, razumljivu svima i koja se ne može pogrešno interpretirati. Pesma jeste postala i ostala planetarni hit.

Povezani blogovi