Šta prvo pomislite kada čujete reč depresija, a šta kada čujete da je neko depresivan? Priznaćete da u današnje vreme često čujemo i samu reč, a i neke „depresivne priče“. Na momente deluje da je to toliko izraženo da sve češće čujemo i ono „ma, danas su svi u depresiji/ bedaku“. Pored toga što pogrešno generalizuje, ovaj stav nosi i jedan ozbiljniji problem jer ako su svi u depresiji, onda može da ispadne da to i nije neki problem niti važna tema. Može naravno da odvede i u skroz drugom smeru – u paniku i bespomoćnost, jer „ako smo svi u „kanalu“, onda spasa i vađenja odatle nema“. Ma kojim od ova dva puta da krenemo, stižemo do tačke u kojoj ne pomažemo i ne podržavamo koliko i kako treba – ni sebe, ni druge. Važno je zato da razgraničimo šta je depresija (a šta baš i ne) i da osvestimo kakav je naš odnos do ljudi koji se sa njom bore.

Kada stručnjaci čuju i koriste reč depresija oni misle na stanje koje podrazumeva da su tokom najmanje dve nedelje prisutna barem pet od sledećih devet simptoma: 1) intenzivno osećanje tuge ili praznine tokom dužeg vremenskog perioda (dve nedelje ili više), a koje je prisutno tokom većeg dela dana; 2) sniženo interesovanje ili odsustvo interesovanja za aktivnosti koje su ranije pričinjavale zadovoljstvo; 3) problemi sa spavanjem u vidu nesanice ili preteranog spavanja; 4) problemi sa ishranom u vidu unošenja premalih ili prevelikih količina hrane; 5) osećanje nemira ili iritabilnosti; 6) izražen umor; 7) osećanja krivice i bezvrednosti koja nemaju stvaran povod ili su prenaglašeni u odnosu na događaj; 8) teškoće u održavanju koncentracije i donošenju odluka i 9) suicidalne misli, ideje ili pokušaji samoubistva. Naši pacijenti i klijenti uz ovaj opis dodaju i svoje „definicije“ kao na primer da je depresija „ono tužno-najtužnije i prazno-najpraznije“, „osećaj kao da ceo život živiš pod nekom skramom, pod nekom anestezijom kao onom kod zubara gde ništa ne osećaš i ništa ne prija“, „doživljaj da stalno sa sobom vučeš 100 tona neke težine i mraka i to kroz tunel gde je sve crno i ono oko tebe i ono što je pred tobom“.

Osoba koja nije ovo iskusila može lako da sklizne u minimiziranje problema i doživljaj da je sve to stvar izbora, te posledično i davati savete tipa „ma samo se trgni, radi nešto korisno, misli pozitivno, nemoj da misliš na to i sl.“. Neretko se nažalost ode i korak dalje – u okrivljavanje i kritiku tipa „sve je to lenjost i razmaženost – da ustaju u pet da kopaju, video bih ja što su depresivni“ ili „sve su to slabići koji ne mogu da podnesu život i izazove“ ili „to su oni neuspešni, jer da su uspešni u poslu i da imaju pare, ne bi sigurno imali nit vremena nit razloga da budu depresivni“. Ovakav pogled na ljude sa depresijom, često je praćen i stereotipnom slikom „depresivne osobe“ kao nekoga ko je zapušten, ko stalno nosi crno, stalno plače i „mrači“, ne ustaje iz kreveta i ništa ne radi. Vera u ove i ovakve slike i priče čini da se nanovo i nanovo „šokiramo“ (mada očito nedovoljno da bismo promenili stav) svaki put kada čujemo da su se depresijom borili komičari poput Džim Kerija (Jim Carrey), oni koji su živeli punim plućima kao Entoni Bordejn (Anthony Bourdain) i brojni drugi koji su bili „lepi, doterani i skockani“, bogati i super uspešni.

Ove predrasude dodatno povređuju i pojačaju stigmu, produbljujući osećaj manje vrednosti, stid, usamljenost, razne druge neprijatne emocije i sve na početku pomenute simptome. Posledice toga vidljive su kroz dodatno zatvaranje, problem da se potraži stručna i bilo koja druga pomoć, kao i kroz tendenciju da se depresija maskira (telesnim simptomima, funkcionalnošću, humorom, besom…) ili „zatrpava“ raznim stvarima i supstancama. O društvenim pravilima i zabranama na neke emocije indirektno govori i podatak da se kod žena dijagnoza depresivnog poremećaja češće javlja uz anksiozne, ili sa strahom povezane poremećaje, poremećaj apetita i dobijanje na težini, dok muškarci češće uz depresivni poremećaj imaju i poremećaj vezan za upotrebu alkohola ili psihoaktivnih supstanci, lošu kontrolu impulsa i povišeno rizično ponašanje. Kod muškaraca se depresija češće maskira i „pretvara“ u drugi problem zato što društvo i kultura šalju poruku da „(pravi/jaki) muškarci ne plaču“.

Imajući sve ovo u vidu, velika je i bezmalo herojska stvar kada jedan muškarac s ovih podneblja, koji je pritom i javna ličnost knjigom opiše jasno, glasno i „iz svoje kože, život sa depresijom“. Ne možemo svi da uradimo to što je uradio Aleksandar Stanković, ali možemo da radimo na tome da normalizujemo ranjivost, rušimo predrasude i negujemo empatiju, saosećajnost i solidarnost. Možemo da pružimo ruke i pomognemo da svi zajedno izađemo iz kanala, iz stigme i mraka. Vreme je!