Pojam depresije se sve češće vezuje za entitet 21. veka. Ono što je zanimljivo jeste da se izraz depresija koristi kao sinonim za tugu, koja je retrospektivno prisutna kako danas, tako isto i kod naših predaka, nevezano za kulturološku, intelektualnu ili bilo kakvu drugu sličnu progresiju. To se može uočiti još od vremena paleolita. Iz ovoga dalje sledi zaključak da je tuga, bez sumnje, osećanje koje je neizostavni deo čovekove prirode.
Međutim, po mom viđenju, problem odnosno depresija nastaje kada se ona sublimira iz racionalnog u iracionalno stanje svesti, koje se nečujno integriše kao normalno. Ovaj fenomen vidim kao posledicu vremenskog kurioziteta, čija rapidna ekspanzija počinje u 20. veku, bez međuprostora za adaptaciju, čime se pravi inverzija ova dva, naizgled ista, ali suštinski različita osećanja.
Takođe, depresija je neretko uslovljena unutrašnjom logikom koja je empirijski stečena i veoma često nametnuta kroz razne spoljašnje faktore. Nehotično, čovek se sjedinjuje sa njom, prihvatajući je kao deo identiteta, ne razlikujući svoje potrebe koje nisu uslovljene kulturološkim relativizmom, šta više, on je u biti suprotan čovekovoj rudimentarnoj prirodi. Isto tako, simptomatično je još i to da se ljudi koji su njene žrtve, vezuju za uverenja koja opravdavaju takvo stanje ili ponašanje (kao što je loša sreća ili nešto slično).
Kao neko ko je prošao taj put i tu vrstu nezdrave patnje, mogu reći da su prvi koraci mog ozdravljenja bili upravo vezani za uočavanje zaključaka koje sam utemeljila na postulatima nametnutih paradigmi. Uočavanje, zatim rušenje istih, činile su da na tim ruševinama sagradim nove temelje koji su u utilitarnoj službi bića i egzistencije bića, ali ne u onom efemernom smislu reči, kao što su želje na primer (često pogrešno oslovljene kao potrebe).
Ta načela su za svakoga individualna, međutim postoje opšti pojmovi koji ih definišu. Jedan od tih krucijalnijih pojmova je strah, na kom se temelje razne psihopatologije. Iako ne tako prijatno, ovo kao i mnoga druga osećanja ima određenu funkciju, koja je uglavnom vezana za preživljavanje. Međutim, ono neretko nadilazi svoju ulogu i, step by step, račva se na sitne i sve manje uočljive strahove, koji u konačnoj realizaciji progrediraju do stepena dovođenja u pitanje samog bivstvovanja.
Suočavanje sa sobom samim, pre svega, zatim i sa svim ostalim
Takav je bio upravo moj slučaj. Ono što mogu reći iz ličnog iskustva jeste da je mentalna higijena podjednako važna kao i higijena zuba. Nažalost, od mnogobrojnih trivijalnosti i ljudskoj borbi sa njom, ona je zapostavljena, ne samo to, već je narušena sama svest o tome.
Da bi se čovek izvukao iz čeljusti ove nimalo naivne destrukcije, potrebno je pre svega vratiti svest o takvoj vrsti higijene. Preuzimanje odgovornosti je sledeći korak, odnosno prihvatanje činjenice da smo lično mi kreatori svoje sreće ili nesreće.
Oslobađajuće iskustvo, ili kako ga često nazivaju metanoia, bar iz mog ugla, jeste odricanje od kontrole nad događajima. Prepuštanje slučaju onoga što nije u realnoj moći je dobra vežba i preduslov za dobar početak reseta.
Takođe, smanjivanje očekivanja kako od sebe tako i drugih je dobro popločan pun za putovanje oko sveta.
Treća, po mom mišljenju i najvažnija stavka je prihvatanje i suočavanje sa sobom samim pre svega, zatim i sa svim ostalim. Samospoznaja je doživotna i prepuna iznenađenja i kada se jednom krene u njeno istraživanje, dolazi se do neverovatnog paradoksa koji je čini veoma atraktivnom, a to je da, koliko god vam se činila blizu, uvek je nedostižna.
U tome sam pronašla smisao i radujem se svakom novom otkriću. Svako biće, po ličnom nahođenju i senzibilitetu naći će medijum kroz koji će doći do lične pasije, u mom slučaju je to bilo istraživanje duha, tj. duše, kao duhovno-terapeutski metod. Konkretno, ako prevedemo taj pojam na društveno univerzalno prihvatljiv termin, u osnovi bi to bila ljubav.
Izučavajući Bibliju, za razliku od većine, došla sam do zaključka da Bog nije svemoguć. Jer, ako je Bog sinonim za ljubav, dolazi se do ideje da on ne može da nas natera da ga volimo jer bi u suprotnom to bio teror.
Aspiracija ka izučavanju i tumačenju stanja duha u mom slučaju je dovela do preobraženja. Ne postoji univerzalna formula kojom će neko doći do svoje suštine, ali ono što je sigurno jeste da je ona tu, čeka samo na tebe da nađeš put kojim ćeš doći do nje. Što bi Skot Pek rekao, Put kojim se ređe ide.