PODRŠKA 24h 0800 001 002

Milena i Aleksandra Janković

"Agorafobija iscrpljuje, ometa svakodnevne aktivnosti, guši radost – kako je prepoznati na vreme"

Od osamnaeste godine patimo od agorafobije. Danas imamo dvadeset četiri godine, bliznakinje smo, i nadamo da će nekome ovaj tekst biti od pomoći kao što su nama bili od pomoći mnogi sa sajta Nesalomivi. Svi mi koji patimo od anksioznosti nekako smo na nju naviknuti, oduvek znamo samo za takav život – ali ne mora da bude tako. Može da se živi bez anksioznosti. I treba. Svi to zaslužuju.

Agorafobija je strah od otvorenog prostora. Ali ona je zapravo mnogo više. Ona je i nemogućnost da se samo popriča sa drugom osobom, da se ode do prodavnice, nemogućnost da se rade sve one svakodnevne stvari koje drugim ljudima tako lako padaju.

Još od malena smo imale problema sa socijalnom anksioznošću i napadima panike. Uprkos nelagodi, godinama smo uspevale da radimo razne stvari, bilo da je to vožnja autobusom, odlazak u kafić, odlazak kod prijatelja ili rodbine.

Tako smo godinama uspevale da funkcionišemo sve dok jednom više nije moglo tako. Anksioznost je postala toliko jaka da je bila neizdrživa, a napadi panike svakodnevni i sve intenzivniji, do te mere da nije bilo situacija i mesta gde ih nismo osećale (u školi, na treningu, rođendanima). To nas je do te mere iscrpelo i psihički i fizički da smo na kraju ostale vezane za kuću. Uz sve to, neizostavna je i depresija.

Mentalno zdravlje je osnova za sve. Ono utiče na svaki segment života. Kada se mentalno zdravlje naruši, niste u stanju da završite školovanje, da nađete posao, osnujete porodicu.

Svaki dan je teži od prethodnog

Kada anksioznost postane svakodnevna, vi zaboravite kako je bilo pre nje. To više nisu oni stari dani. Sve je drugačije, uvek je prisutna a vi treba da radite sve kao da je nema. I vremenom postaje sve teže. Poželite da se sve vrati na staro, iako ni tad nije bilo sve kako treba ali je bar moglo da se funkcioniše.

Kada osoba kaže da ima anksioznost, to nije tako jednostavno kao što zvuči. Kao i svaka druga bolest, ona ima svoje simptome. Vrlo su iscrpljujući i otežavaju svakodnevno funkcionisanje: glavobolje, migrene, vrtoglavica, mučnina, osećaj slabosti u nogama i celom telu. Zato je i važno obratiti se za pomoć na vreme da ne bi došlo do agorafobije.

I uvek pričajte o tome sa najbližima. U naše slučaju, niko nije znao da prolazimo kroz sve to. Koliko puta se dešavalo da stojimo pored drugarica i osećamo u sebi sve te simptome a da one to i ne znaju. Samo mi smo znale – bilo je dovoljno da se pogledamo, zato što smo obe kroz to prolazile. Valjda smo se plašile da drugima priznamo jer smo mislile da ćemo, ako nas neko vidi u ne baš tako dobrom izdanju, odgurnuti ljude od sebe. Ali nije tako.

Važno je prepoznati na vreme simptome anksioznosti

Važno je da roditelji znaju da prepoznaju simptome anksioznosti kod svoje dece. Takođe, deca moraju biti svesna toga da, kada primete da nešto nije u redu, treba da se požale roditeljima i razgovaraju o tome.

Mi smo svoju nelagodu, koju smo osećale pri obavljanju svakodnevnih aktivnosti, pripisivale svojoj osobenosti, smatrale smo da su to naprosto naše karakteristike, da smo oduvek takve, da same sebi to stvaramo. To su misli koje vam se motaju po glavi a u stvari ništa nije vaša krivica, samo imate bolest koja ima svoj naziv i koja se ublažava uz adekvatnu pomoć.

U suštini, hoćemo da kažemo roditeljima: uvek postoji nešto zbog čega vaša deca mogu biti anksiozna. Stalno pričajte sa njima, pitajte ih da li osećaju nelagodu kada moraju u školu, kada se druže sa vršnjacima ili u bilo kojoj drugoj situaciji, koje emocije osećaju i da li imaju neke simptome.

Kada smo bile u četvrtom razredu srednje škole, naši simptomi su postali jači, sve intenzivniji, tako da poslednja dva meseca više nismo mogle ni iz kuće da izađemo, čak ni zbog mature i maturskog ispita. Kad se mentalno zdravlje naruši, osoba nije sposobna ništa više da uradi, čak ni kada su bitne životne stvari u pitanju.

Mi često znamo da kažemo da je dobro mentalno zdravlje potrebno za sve, kad na primer samo uđete u knjižaru, uđete u pekaru, kada treba da popričate sa nekim ko vam je pozvonio, da preuzmete paket od dostavljača…

Mentalno zdravlje je ključno. Od njega sve kreće. Način na koji pričamo sa drugim ljudima, kako se ponašamo, kako mislimo, šta volimo, šta nas raduje, rastužuje, plaši, koje teme nas interesuju – sve je to odraz našeg mentalnog zdravlja.

Agorafobija je iscrpljujuća, sprečava nas da radimo stvari koje volimo

Naša priča je specifična jer smo dve. Mi imamo agorafobiju ali imamo i jedna drugu da zajedno prevazilazimo sve to. Često pričamo o tome kako je nekome ko je sam i agorafobičan sigurno mnogo teško. Mi nismo ni znale za nju dok nismo obolele. Mislile smo da se to samo nama dešava i da je to redak poremećaj, a zapravo je vrlo čest. O agorafobiji se ne govori možda zbog neke vrste stida, ali ne treba da bude tako. Agorafobija je vrlo iscrpljujuća i ona nas sprečava da radimo stvari koje volimo. Lakše je kada se o tome priča i kada znate da niste jedini sa tim problemom. Zato se nadamo da će nekom ko, kao i mi, pati od agorafobije ovaj tekst biti od pomoći kao što su nama bili od pomoći mnogi sa sajta pokreta Nesalomivi.

Svi mi koji patimo od anksioznosti nekako smo na nju naviknuti, oduvek znamo samo za takav život ali ne mora da bude tako. Jer bez anksioznosti može da se živi. I treba. Svi to zaslužuju.

Prepoznavanje mentalnih poremećaja – odgovornost odraslih a ne dece

Volele bismo da postoji veća svest o značaju mentalnog zdravlja… kod nas dve postoji, mi stalno pričamo o tome – ali mi već imamo razvijene mentalne poremećaje zato što nisu bili prepoznati na vreme.

Nije bilo nikog da ih prepozna umesto nas i da se time bavi, a dete to ne može samo da shvati. Kako smo mi rasle, tako je i sve to – anksioznost, napadi panike, depresija, agorafobija. A onda je pomoć potrebna jer sve dobija najveće razmere.

Bilo bi korisno da smo znale kako smo sklone razvijanju agorafobije, da možemo da koristimo terapiju i kontrolišemo anksioznost i da nikada ne dođe do najteže faze kada više ne možete da izađete iz kuće.

A nama se baš to desilo. Dugo godina smo vodile takav način života. Sa agorafobijom smo se suočile u 18. godini – mi kažemo da smo tako uvek i postojale samo se, eto, tad sve skupilo.

Ćutale smo o svojoj anksioznosti, a neko je mogao da nam pomogne

Jeste čudno da sve te godine živimo sa anksioznošću a da toga nismo ni bile svesne. A onda anksioznost preraste u agorafobiju i ti staneš: sve što bi trebalo da se dešava ne dešava se, nema šanse razmišljati o fakultetu, budućnosti, planovima kad ne možeš ni iz dvorišta da izađeš.

Da smo od malena išle na terapiju, oko jedanaeste godine ili pre, to bi nam sigurno značilo mnogo.  Zato sada želimo, i to smatramo obavezom, da budemo tu za decu koja su anksiozna, sklona nekim poremećajima, možda baš agorafobiji, da im pomažemo da prepoznaju svoje strahove i anksioznost i da nikad ne zapadnu u veće probleme. To bismo radile kroz razne projekte, bar da nešto dobro nastane iz svega ovoga.

Kako je počelo

Kao bliznakinje, išle smo zajedno u vrtić, i prvo što pamtimo je da smo uvek plakale kad roditelji treba da nas ostave. Sada znamo da je to bila separaciona anksioznost. Tada, naravno, nismo mogle to da znamo, da imamo svest o tome,  ali nažalost nisu ni drugi, ni roditelji. To je propust, opet zbog manjka svesti – da je prepoznato moglo je nešto i da se preduzme.

Kasnije, u školskom uzrastu, pratila nas je anksioznost, u srednjoj školi depresija i agorafobija.

Nekako je kod nas to bilo specifično jer smo sve zajedno prolazile. Bilo je teško kad nas drugi ne razumeju kada pokušavamo da im objasnimo pojedine trenutke, ono što osećamo, ali je bar bilo lakše jer smo razumele jedna drugu.

Nismo tad imale mnogo znanja o svemu, ali ono što smo osećale, što nas je mučilo, dešavalo se obema o mogle smo da razumemo kako je onoj drugoj. Uvek smo znale da je teže nekome ko je sam.

I tako smo sa tim išle kroz osnovnu, pa srednju školu. Ne krivimo druge, samo podsećamo da je problem ako se ne razmišlja, ne vodi računa, o mentalnom zdravlju i mentalnim problemima.

Priče drugih ljudi sa sličnim problemima su velika motivacija, inspiracija i uteha

Mentalno zdravlje je sve – sve ono što radimo ili, u našem slučaju, sve što ne možemo da radimo.

Naravno, moguće je popraviti stvari, ali je mnogo teže sada kada je šteta načinjena nego da smo kroz odrastanje praktikovali dobre navike da očuvamo mentalno zdravlje.

U jednom tekstu sam pročitala ovu rečenicu: Fokus mentalnog zdravlja bi trebalo da bude na njegovom unapređenju kroz prevenciju određenih mentalnih poremećaja u periodu detinjstva s ciljem očuvanja mentalnog zdravlja u starosti. I to je tačno.

Ovakve priče pomažu, priče ljudi koji iskreno dele svoja iskustva. Priče su velika motivacija, inspiracija i uteha. Zaista su prelepo napisane, od anonimnih priča i pesama, do onih koji su stavili svoje ime i sliku, priča roditelja o depresiji deteta.

Posebno su nam dragi tekstovi koje su ovde napisale jedna Anja, jedna Marija, jedan Goran, jedan Stefan, mnogo su nam pomogli jer su napisali onako značajne stvari. Iako se ne poznajemo, znamo kako je osećati napade panike, anksioznost, strahove, biti u depresiji, imati crne misli ili još teže stvari.

Time što smo otvoreni i iskreni činimo da budemo tu jedni za druge. Najjači ljudi na svetu. Nesalomivi.

Ostale priče najjačih ljudi na svetu

Ivana Ranković

Bez obzira šta nas je odvelo u depresiju, koji god …

Matija M.

“Ljudi ne razumeju da ih ne razumem” Biti neko kao …

Milena i Aleksandra Janković

Od osamnaeste godine patimo od agorafobije. Danas imamo dvadeset četiri …

Danijela Panić

HOD KROZ PRAZNINU Proleće me je ove godine zateklo nespremnu …