“Ljudi ne razumeju da ih ne razumem”

Biti neko kao ja, teško je shvatiti. Proživeo sam težak period u svom životu, trebalo je mnogo vremena da se odgonetne problem koji imam, disleksiju i disgrafiju. Još toliko vremena je bilo potrebno objasniti nastavnicima, profesorima i ljudima iz okruženja šta je to sa čim se suočavam.

I pored svih teškoća bio sam, na njihovo zaprepašćenje, uvek odličan, u srednjoj školi ponekad vrlo dobar. A evo me sada na drugoj godini studija nemačkog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu.

“Suočavanje”

Kao mali sam bio tih i miran. Sa polaskom u školu postao sam stidljiv, a verovatno zbog neshvaćenosti od strane okoline i zatvoren.

Onda je počelo suočavanje sa problemima, što od strane dece, što od učiteljice.

Bio sam maltretiran, omalovažavan zbog rukopisa, crtanja, nerazumevanja pročitane pesme… Takve stvari su me jako povređivale, dolazio sam plačući kući, bio sam nemoćan, tužan, razočaran.

Na kraju drugog razreda, poslednji dan škole u Beogradu upoznah divnu gospođu Mejru, ona me je iz prve razumela. Kroz razgovor sam shvatio da će mi ona pomoći da se moj problem sa pisanjem i čitanjem reši.

Bile su to godine teškog rada i vežbanja, ali se trud na kraju isplatio. Rezultat je bio da sam na kraju osmog razreda prijemni ispit za srednju školu uradio tako da sam bio među pet najboljih đaka. Moja razredna je tada rekla mojim roditeljima da je ona tek sada shvatila koliko ja znam a da mi je teško da to ispričam.

“Rat sa emocijama”

Polaskom u srednju školu, mislio sam da će mi biti lakše, popravio sam pisanje, sada već razumem pročitane tekstove, ali pojavio se drugi, možda i veći problem, pobunile su se moje emocije.

Došlo je do neke moje borbe sa emocijama, kao nemogućnost suočavanja sa novim izazovima u životu, koji se nameću svakodnevno.

Druga škola, drugo okruženje, ponovo neshvaćen, sukobi mišljenja, profesori koji nisu imali iskustva sa decom kao što sam ja, a pojedine to baš nije mnogo ni interesovalo, sve mi je bilo to jako mučno, nisam imao volju da pohađam nastavu.

Uz duge razgovore sa starijima, uspeo sam da završim srednju školu. To školovanje mi je ostalo u jako lošem sećanju. Neke situacije, kojih se i danas setim, bude u meni bujicu nezadovoljstva i razočarenja.

“Nemački jezik – moja tajna i snaga za budućnost”

Nemački jezik sam naučio kao jako mali, sa pet godina. Bilo je i drugih veština, ali slušanje i govor nemačkog jezika je bilo nešto gde sam prikupljao samopouzdanje. Kroz školu sam naučio da pišem  nemački jezik.

Problem sa disleksijom i disgrafijom nije me udaljio od nemačkog, nastavio sam da ga slušam i učim.

Danas sam student nemačkog jezika, imam punu podršku na fakultetu, sada je to jedna sasvim druga priča.

“I na kraju…”

Napisao sam ovaj tekst kako bih preneo svoje iskustvo svima koji se suočavaju sa istim problemom kao ja, i onima koji će se možda sresti u životu sa ljudima poput mene, da ih lakše shvate i razumeju.

To što sam drugačiji, gledam na stvari iz drugog ugla prizme to ne znači da sam lošiji. Uspeo sam da prevaziđem gubitke i poraze koje sam imao i osetio, ali negde sam, u svoj ovoj povučenosti, verovao da jednog dana može biti bolje.