Bio mi je dovoljan pogled na bilbord – shvatila sam da nisam sama.
Želim da sa vama da podelim svoju priču i svoje iskustvo, kao reakciju na vaš pokret koji smatram viteškim.
U momentu dok procesuiram vest o teškom zdravstvenom stanju (akutna leukemija) svog jedino preostalog, živog, roditelja, i prepuštam ga na lečenje hematolozima, uplakano šetajući od klinike do kuće, na bilbordu ispred JDP-a uočavam naslov „Ne daj da te slome“.
Kako se reklame brzo smenjuju, a od suza u očima i sunčeve svetlosti slabo razaznajem ispisana slova, bila sam prinuđena da kako moja generacija kaže „guglam“ samu reklamu.
Kao neko ko je pre tri godine (usled spoznaje da mu majka boluje od karcinoma u poslednoj fazi, sa metastazama na kostima, i koji biva prepušten porodici sa opisom palijativnog lečenja) prvi put posetio psihoterapeuta i započeo borbu sa teškim životnim okolnostima, bolešću i svakodnevnim mukama najdraže osobe u životu, sve do smrtnog ishoda, a kome je pre četiri meseca terapeut savetovao da poseti psihijatra, vašu poruku sam razumela kao neki znak pored puta: da nisam sama, da nisam usamljena… Fizička usamljenost me u tom momentu nije nadvladala, jer ju je vaša poruka nadigrala i označila da nisam sama na svetu i zbog toga vam neizmerno hvala.
Nakon konsultacije sa psihijatrom koji je ustanovio stanje teške tuge sa elementima depresije, odbijanja da medikamentima započnem svoju borbu, borbu sa beznađem, odsustvom svrhe, voljom za životom, u trenutku dok čitam vaš sajt nasred ulice, osetila sam izuzetnu zahvalnost prema svojoj okolini, terapeutima i svima onima koji su svoju priču podelili sa vama. Budući da sam ubrzo nakon konsultacija prihvatila predloženu farmaceutsku pomoć (usled novog gubitka sestre na radnom zadatku – pulmolog u crvenoj kovid zoni), i za kratak vremenski period uvidela značajnu promenu svojih misli, pogleda na život, ponašanja, shvatila sam značaj lečenja i težinu svog bola.
Uz vašu podršku lakše preguram dan
Sada, dok se uz pomoć terapije suočavam sa neizvesnošću i bolom zbog bolesti svog oca, dok uspevam da iznesem dan, budem mu podrška i ispred sebe imam jasan cilj, smatram da je od izuzetne važnosti svaki korak koji pravite ne biste li osnažili ovo društvo puno predrasuda i emocija sakrivenih pod tepih. Kako su me u porodici oduvek učili da pružam nesebičnu podršku ljudima oko sebe, želim da to prenesem i vama, u nadi da ćete uraditi pravu stvar. Na ovaj način vam iskazujem zahvalnost što ste tu kada je ljudima teško, a očigledno jeste.
Još jednom, hvala što ste bili uz mene, na neki potpuno nesvestan a prisan način.
Samo hrabro.
Srdačan pozdrav,
Milica Bošković