PODRŠKA 24h 0800 001 002

Dragana Žarković

"Život će vas lako baciti na kolena ako mu to dozvolite"

Život će vas lako baciti na kolena ako mu to dozvolite

Gusta magla tamnih misli i strah od ogledala

Mrzovoljno sam otvorila oči, kad je prvim snopovima svetlosti bilo dopušteno da kroz rupice na roletni tek neznatno naruše tamu sobe. Nisam bila oduševljena činjenicom da će uskoro sve krenuti da se budi, da sam bila dovoljno (ne)sposobna da lepo spustim roletnu, pa sam pokušala da odagnam te misli, i nateram sebe da odspavam bar još neko vreme. Ali sunce

je nastavljalo da se probija, još uvek stidljivo, ali dovoljno jako da mi stavi do znanja da sam dobar deo jutra propustila, jer su sunčevi zraci do moje sobe dopirali kasnije, kada sve već uveliko poprimi gradsku užurbanost. Zaključila sam da je vreme da se probudim, ustala sam i jednako mrzovoljno navukla helanke i majicu, u širokom luku izbegavajući veliko ogledalo koje je bilo nasred sobe, duboko udahnula, i uhvatila se u koštac sa danom.

Buđenje proleća… ali ne i za mene

Bio je to klasičan prolećni dan, i kad ljudi kažu da im je proleće omiljeno godišnje doba verovatno na umu imaju baš ovakve dane. Sunce je sijalo, visoko na nebu koje se činilo beskrajnim, ne dozvoljavajući paperjastim oblacima da mu se približe, da mu ne zaklone lepotu. Cveće je razvijalo pupoljke, svuda je počelo da se zeleni, a blag povetarac je donosio miris proleća, sa daškom nadolazećeg leta.

U velikim gradovima često se i ne primeti promena godišnjih doba, postoje samo neboderi, sivilo betona i smoga, ali u varošici poput ove to se jasno vidi. Terase ožive i postanu mali šareni vrtovi, drvoredi na ulicama olistaju, ljudi se veselije kreću. To je dan koji vas prosto mami da izađete napolje i upijate sunce dok vam koža ne poprimi svetlokaramel nijansu, ali ne i mene. Hm, čudno je kako često mogu upotrebiti tu rečenicu, ali ne i mene, verovatno ne i ja… Valjda sam oduvek odudarala, i nisam mogla da se stopim u masu.

Zadržavam dah i izlazim

Nakon iscrpnog unutrašnjeg monologa, u kom sam ubeđivala sebe da će sve biti u redu, da me niko neće ni primetiti, i da je to samo brzinska šetnja kako bih završila obaveze, i nekoliko dubokih uzdaha kasnije, krenula sam. U hodniku sam iza sebe čula: „Hej, vidi kako ti je naborana majica, zar se nisi pogledala u ogledalo pre polaska?“ Poželela sam da viknem: „Ne, nisam. Ja se ne gledam u ogledalo, mrzim ogledala, mrzim sebe i sve što je u tom odrazu“. A onda sam se setila kakvo bi temeljno propitivanje usledilo, pa sam odmah odustala od te zamisli, i nehajno dobacila: „Okej, popraviću”, još malo zurila sebi u cipele, i otišla. Prvih nekoliko metara prešla sam brzo, stisnutih pesnica, i pognute glave, a kad sam shvatila da nikog nisam srela, izdahnula sam sa olakšanjem, tek tada shvativši da sam sve vreme zadržavala dah. Ptice su cvrkutale, u vazduhu se osećao miris tek procvetalog cveća, a u mojoj glavi bura se nije stišavala.

Izašla sam na glavnu ulicu, i kako bih skrenula misli, počela sam da ređam činjenice o dobro poznatoj okolini, koje bi me vratile u kolosek, pružile osećaj sigurnosti jer sam na poznatom terenu. Bar nečemu da posluži moj perfekcionizam, i potreba da sve znam do detalja. Dakle, od moje kuće do glavne ulice ima tačno 600 koraka, od početka glavne ulice do zubarske ordinacije 50, potrebno je 16 koraka da pređete ulicu, a onda sledi drvored sa 30 stabala i 20 uličnih svetiljki. U tom vrtlogu brojki prešla sam nekoliko stotina metara skoro neosetno, i bila mrvicu ponosna na sebe, pa sam u duhu tog prividno zadovoljavajućeg raspoloženja nastavila dalje i brzo stigla do odredišta.

Trenutak prijatne praznine i lažno ushićenje

Uprkos gužvi, završila sam sve relativno brzo, i pošla kući, lakša za nekoliko obaveza, i umirena činjenicom da nikog nisam srela, da nije bilo čudnih pogleda, i da ću uskoro u svoju mirnu luku. Čak sam usput dozvolila sebi da zastanem u parku i, po prvi put tog dana, na miru udahnem prolećni vazduh zajedno sa uspomenama kojima je park odisao. Pokušala sam da živim u trenutku, da budem obična devojka, u sasvim običnom parku, koja uživa u danu, koji nije prekriven gustom maglom mojih tamnih misli. I gle čuda, uspevalo mi je! Sve misli su se razletele, i ostali smo samo moj trenutak prijatne praznine i ja. Sva moja čula bila su budna, a celo moje biće otvoreno za upijanje prirode oko mene.

Toliko sam odlutala da sam se trgla kad sam čula kako neko dovikuje moje ime. Okrenula sam se tek kad je glas postao previše piskutav a dozivanje uporno. Pozdrav koji je usledio, naizgled srdačan, prštao je lažnim ushićenjem zbog susreta. Zapitala sam se šta je tome razlog, a nezadovoljstvo zbog prekinutog trenutka, koje mi se verovatno jasno ocrtavalo na licu, nisam ni pokušavala da sakrijem. Bila je to jedna od poznanica, sa kojom pri svakom susretu vodite usiljene razgovore i dogovarate kafu za koju unapred znate da je nikada nećete popiti. Bila je vrlo lepa, ležerno obučena i kose nemarno vezane u punđu, a ipak je uspevala da izgleda kao da je upravo izašla iz Luj Viton izloga. Već i to je bilo dovoljno da sve moje nesigurnosti isplivaju na površinu i poput ajkula počnu da stežu obruč oko mene, dok ne postanem lak plen paralisan strahom. Naterala sam sebe da ostanem i učestvujem u razgovoru, mada je to većinu vremena podrazumevalo samo potvrdno klimanje glavom i poneku facijalnu ekspresiju da upotpuni doživljaj. Nakon gomile hvalospeva koje je izrekla na svoj račun, i predloga za kafu tokom vikenda, na red je, naravno, došao pogled pun žaljenja pomešan sa likovanjem i čuveno: „Pa, nešto si se promenila“. To „promenila“ je rečeno u nedostatku druge reči koja neće zvučati uvredljivo.

Iste sekunde mi je sav zdrav razum ispario kroz pore, odjednom je sve oko mene postalo mračnije i nekako se utišalo, toliko da sam samo čula sve jače otkucaje srca i bubnjanje u ušima. Na oči su mi navrle suze preteći da se kao nemirni brzaci spuste niz moje obraze, a ja sam ih potiskivala toliko snažno kao da mi čitav život od toga zavisi, ali sam osetila da će sve brane uskoro popucati, pa sam pogledala u sat, neuverljivo rekla kako mnogo žurim, skupila ono malo prkosa što je ostalo, promrmljala nešto što je trebalo da zvuči kao odgovor na kafu za vikend i pošla.

Dug je put do kuće

Počela sam da trčim koliko me noge nose, i nastavila tim tempom dok u potpunosti nisam ostala bez vazduha, a onda su mi potekle suze. Dok sam se borila da dišem, po načinu na koji se sve sužavalo oko mene, shvatila sam da ne gubim dah samo zbog trčanja već da je nastupio i napad panike, i više me nije bilo briga za druge ljude, njihove poglede, ili bilo šta drugo, samo sam želela da dođem kući i sklupčam se na krevet.

Nikad mi duže nije trajao put do kuće, noge su mi bile kao od olova, onih 600 koraka kao da su se pretvorili u 1.600, a malaksalost je postala toliko snažna da sam mislila nikad neću stići. Kad se agonija konačno završila, kad sam ugledala zidove dobro poznate sobe i znala da sam tu zaštićena od svega, snaga je potpuno napustila moje telo, legla sam i prazno gledala u jednu tačku sve dok više nije imalo šta da kvasi obraze. Kad sam se koliko-toliko pribrala, ustala sam da se istuširam kao da će voda sprati sve što se dogodilo.

Pri izlasku, nikako nisam mogla da zaobiđem to ogromno ogledalo nasred sobe. Čvrsto i nepokolebljivo kao stena na vetru, prkosno kao visoka planina koja vam vrišti u lice da njen vrh nećete osvojiti, da će uvek ostati nedostižan. Stisnula sam vilicu, i stegla pesnice tako jako da su mi se nokti zarili u meso. Nije to bilo ono što zadaje bol. Udarila sam jako u taj odvratni odraz, želeći da nestane u milion krhotina, ali ogledalo je izdržalo. Kao prkosna planina koja sada jače nego ikad vrišti u lice da njen vrh nećete osvojiti, da će uvek ostati nedostižan.

Kako preživeti dan

Preživela sam mnogo toga. Odlazak voljenih ljudi. Izdali su me oni za koje sam mislila da nikad neće. Okrenuli su mi leđa, oni za koje bih ruku u vatru stavila, onda kada su mi bili najpotrebniji. I bilo mi je teško da se izborim sa svim tim, a život će vas baciti na kolena vrlo lako samo ako mu dozvolite, a ja svakako jesam. Pala sam, posustala, i na kolenima izvlačila iz sebe poslednje atome snage samo da preguram dan.

A znate li kad mi je bilo najteže? Danas. Kada gledam nepoznatu sebe u ogledalu. Neki novi lik. Neka nova ja. Drugačija u svakom smislu. Da li mi se dopada? Ne. Vrišti mi u lice prkosno i namrgođeno kao general koji sa visine gleda nemoćnog i poraženog neprijatelja.

Preživela sam mnogo toga. Ali kako ovo pregurati? Kako se izboriti sam sa sobom? Kako se osloboditi sopstvenih okova i lanaca satkanih od previše očekivanja, previše davanja, previše brige, jer imate premalo sebe i premalo snage da ih pokidate a sastavite sebe? Najteže je stisnuti zube, i preživeti sebe u najgorim trenucima. Najteže je izboriti se i dići glas na samog sebe, ubediti sebe da sve jesi dovoljno, i da je vreme da se posvetiš sebi, da ponovo budeš ti. Najteže je čekati sebe da se vratiš sebi, i da opet u sopstvenim grudima nađeš dom i spokoj. Od svih čekanja, ovo traje najduže. Ali kao i svemu drugom, i ovome će doći kraj. A kada konačno dođe, nauči da voliš sebe toliko da ne dozvoliš da tuđi haosi poremete tvoj mir. Jer to nema cenu.

 

Ostale priče najjačih ljudi na svetu

Ivana Ranković

Bez obzira šta nas je odvelo u depresiju, koji god …

Matija M.

“Ljudi ne razumeju da ih ne razumem” Biti neko kao …

Milena i Aleksandra Janković

Od osamnaeste godine patimo od agorafobije. Danas imamo dvadeset četiri …

Danijela Panić

HOD KROZ PRAZNINU Proleće me je ove godine zateklo nespremnu …