Crni pas

Crni pas dolazi po svoje
Crna magla se spušta do tla
Iz zemlje niču ruke prljave boje
Ruke snažne, demonske, ruke zla
Koje ti rastržu telo i vuku ka dnu
A ti si na dnu već dugo, dugo
Zračak svetlosti te trgne u snu
I proleti misao biće i vreme drugo
Al otvoriš oči i shvatiš da si u tmini
Crni pas te verno u stopu prati
Duša se rasipa u beskrajnoj nemaštini
Krvari u slabašnom pokušaju da se vrati
Da se vrati svom starom psu, zlatne boje
Vedrom nebu, vedroj misli, vedrom oku
Crni pas se smeje: „Ti da budeš krojač sudbine svoje“
Ha ha ha, ležaćeš u mraku na leđima ili boku,
Biće ti svejedno tesno, i ne razmišljaj o roku, kada će proći i da li ćeš moći
Da li ćeš moći i sutra da otvoriš oči
svući ćeš pidžamu, ležaćeš i dalje, skučena, prazna i utučena, reći ćeś tiho -ne mogu, uzmi me bože
Obuči ćeš se i oprati zube, ući u kuhinju bez imalo volje, majka će pitati – kako si sine, je l ti jutros bolje i reći ćeš bolje, bolje.
Gledaćeš na sat, već  navikla da vreme sporo teče, jutro je najteže ali doći će veče, izdržaćeš još jedan dan, a jednog dana biće ti bolje , bićeš vedra, imaćeš volje.
Crni pas je prošetao par minuta ali se vraća i stajaće ti kraj nogu i ti ćeš u sebi govoriti – ne mogu, ne mogu, ne mogu i naizmenično ćeš se moliti Bogu.
Crni pas će te naterati da ne možeš i da misliš da li i kako, pa ćeš misliti na svoje, videćeš majku kako plače i tatu sa neizdrživim bolom kako jeca, ljude koji govore – nije im lako. Crni pas gleda u plašljivog zeca.
Pa ćeš misliti i na jedne najlepše oči koje znače radost i na još jedne oči tople, sitne i meke. I reći ćeš sebi kakva gadost, to se neće desiti, setićeš se da biće sve ovo lani, doći će lepši dani.
A crni pas se šunja oko tebe, osećaš njegov truli zadah i da je počeo da te grebe i čuješ da se smeje zlobno – zapitaj se još jednom je li ovo kobno…