Iskrenost, saosećanje, ljudskost – šta to beše?

Kada smo postali ovakvi ljudi? U kom tačno trenutku se desilo da su skoro sva empatija i osećajnost negde isparili? I da više nismo ljudska bića, već osobe koji svoju ljudskost nose kao staru, praznu ljušturu koja više ničemu ne služi?

Kada vas je neko poslednji put pitao kako ste, a da ga to zaista zanima? Da zapravo sasluša vas, a ne da nakon vaše prve rečenice počne da priča o svojim problemima. Da nakon pitanja stane i čuje šta imate da kažete, a ne da ga vidite kako maše sa dva metra udaljenosti a vi ste tek otvorili usta da odgovorite.

Verovatno je ovaj drugi scenario daleko zastupljeniji, i zato smo izgubili iskrene odgovore, iskrene razgovore, već kao po navici, u prolazu, onako kako smo i dobili pitanje, dobacimo jedno „evo nije loše“ i nastavimo dalje.

Vreme je kada su mentalna higijena i zdravlje ekstremno važni, a nikada se manje ne govori o tome, i svemu tome se posvećuje vrlo malo pažnje. Ako se pitate zašto, pa odgovor je upravo u tome što je pitanje „kako si?“ postalo navika i usputna učtivost, način da nakratko produžite razgovor i pokažete prividno interesovanje. Pitanje se pretvorilo u retoričko i izgubilo svoju upitnu funkciju, jer vas sagovornik zapravo i ne pita kako ste već vas samo obaveštava da je kulturan i izgovara pitanje na koje ne očekuje odgovor.

Ako se slučajno neke lude sile iz kosmosa poklope, pa neko i sačeka da mu date odgovor, povratne informacije će često biti slične: Ma hajde, šta tebi može da fali? – Čuj mlada cura pa ima probleme, koješta. – Jesi li sigurna da ne preuveličavaš? – Eee, u moje vreme toga nije bilo. – Nemoj da mračiš, niko neće hteti da se druži sa tobom. – Sve imaš, sve ti je pruženo, šta može da ti fali? – A znaš li kako je njima pa se ne žale? Da ne zaboravimo i kraljicu svih odgovora: „Ma, sve je to u tvojoj glavi.“ I tako u nedogled.

Na neiskrena pitanja odgovor je ćutanje

Iskreno, ja ne poznajem nijednu osobu koja bi nakon ovakvih ili sličnih odgovora nastavila bilo kakav razgovor o svojim osećanjima i problemima. Ovakvim stavom i odgovorima zauvek ste postavili barijeru i flaster na usta, jer ne da se neće više otvoriti samo vama, već ni drugim osobama iz straha da će dobiti isti odgovor. I tako dobijamo osobu, koja nije sigurna kome da se obrati kada joj je loše, jer kako pobogu njoj išta može da fali, odakle joj pravo da se žali, i odakle ideja da nam mrači ovaj sunčan dan.

A onda ta ista osoba odluči da je najbolje da se ne žali nikome, da sve zadrži u sebi, čak i onda kad je srce od tuge ili brige preveliko za grudi, pa počne da lupa kao ludo, želeći da probije grudi i nađe više mesta. Odluči da nema prava da se žali, jer će biti nezahvalna, nezadovoljna, privući će nevidljive sile i karmu pa će život reći: aha čekaj da ti pokažem da može biti još gore. Odlučiće da njena glava preuveličava i da ne treba drugima da kvari život svojim koještarijama.

Odlučiće da ćuti. Sve dok misli ne postanu preglasne, sve dok srce ne ubrza ritam toliko da joj nestaje dah, sve dok strah ne postane nepodnošljiv, sve dok ne bude više mogla da ućutka sebe i unutrašnje glasove. A tad će pasti flaster sa usana i popucati svi konci koji su je držali kao marionetu i naći će se na klackalici života, tražeći razlog da se vine u visine ili ode na dno. Biće na krovu neke zgrade, sa tabletama u rukama, ili će nekim trećim ili četvrtim načinom pokušati da utiša glasove. I da, sve se to nalazi u njenoj glavi.

Ona je to znala i pre nego što ste joj rekli. Misli i postoje da bi se nalazile u glavi. Samo niste hteli da budete saučesnici i pomognete da uvek bira da se vine u visine, već ste odlučili da budete dželati koji će je sebično baciti na dno.

Sačekajte odgovor i pružite ruku. To ne boli

Znam, reći ćete sada niste vi krivi, niste mogli da znate, nije vaše da znate, uostalom nije ni bilo vaše da znate, ima ko treba da se bavi time. Neki će reći da je to kukavički čin, pravdaće sebe, čistiti savest, neki će reći da je ona sada na boljem mestu, da je heroina, i šta sve neće izaći iz tih usta koje samo blebeću ne zastajući ni tren, da samo čuju odgovor na prosto a života vredno pitanje „KAKO SI?“.

A ja se samo nadam da ćemo uskoro naučiti da nije greh reći da si loše. Da ti treba pauza. Da „sve je to u tvojoj glavi“ nije uteha, nije podrška, nije motivacija, već guranje sa vrha zgrade, guranje klackalice na dole.

Ukoliko niste sigurni šta da kažete, samo zagrlite. Grlite snažno, grlite utešno, stavite do znanja da ste tu, da nisu sami. Ne biste verovali koliko to znači. To nije prelazno, i neće vas mračiti. Zašto da sunce sija samo vama? Možete da pružite ruku, sklonite poneki oblak, pa da sunce zasija svima.