Način na koji se borim s depresijom razlikuje me od drugih
Psihijatriju kao nauku smatram darom od Boga, a odgovore na sve uzroke, na sva pitanja, pronašao sam u našoj veri. Pravoslavlje ne nudi laka rešenja, ali nudi jedina moguća. Tri stavke su vrlo važne, osnova su svega: fizički, intelektualni i duhovni rad.
Zovem se Aleksandar, imam 35 godina a u u Beogradu živim već 22 godine. Namerno potenciram „živim“, jer se ne osećam Beograđaninom, a to ističem jer je svakako jedan od uzroka nastanka depresije, pored mnogih, moje nevoljno preseljenje u Beograd, tačnije izbeglištvo, raseljeništvo ili beg iz rodnog ratnog Prizrena 1999. godine. Oženjen sam i otac trogodišnje devojčice.
Sa depresijom sam počeo da se družim podjednako nevoljno i intenzivno pre nekih sedam godina, mada sad sa ove distance i iz ove perspektive mogu reći da sam povremene epizode za koje nisam ni znao da mogu da budu osnova depresije proživljavao još od malena.
Ne želim da vam oduzimam vreme detaljno opisujući uzroke nastanka, korene, situacije i svoj život u malom, već želim da se dotaknem samog toka depresije, života sa tim stanjem, osećanja, simptoma i borbe sa njom, u nadi da će se makar jedna osoba poistovetiti, dobiti elan za borbu. (Mi depresivci znamo da često smatramo kako smo jedinstveni u svom problemu i da ih niko drugi nema, i koliko nam znači saznanje da nismo sami u nekom problemu ili simptomu.)
Moja je zvanična dijagnoza, tako česti opšti anksiozno-depresivni poremećaj. Terapija lekovima koju koristim već godinu dana je Taita od 30 mg.
Kako je sve počelo
Sve je počelo užasnim, uvek teško obrazloživim stanjem prejake anksioznosti. U jednom kratkom periodu jednim svojevrsnim restartom mnogih navika, situacija, promena životnih okolnosti koje sam teško podnosio pa se to reflektovalo na blagi napad panike.
Kod mene se kasnije, u većini slučajeva, nije manifestovala napadima panike tipa „pašću u nesvest”, „ne smem u autobus” i sl., već najezdom misli koje stvaraju nelagodu, napetost, brigu za svoje zdravlje, bezizlaznost, želju da izađem iz svoje kože.
Prvih nekoliko nedelja niti sam umeo da objasnim šta mi je, niti sam znao šta se dešava. Kasnije, čineći veliku grešku – a to je borba s tim svim svojim snagama i želja da sve to potirem, počela je da se javlja i depresija. Naizmenično, dva dana bezrazložne nelagodnosti i strepnje, pa onda dva dana razlivanja tuge, bezizlaznosti i melanholije.
Ne ulazim u to da li je objektivnih razloga bilo ili nije, smatram da je sve to relativno i da smo, što se toga tiče, svi različiti i da ma koliko bilo nekih šablonskih simptoma i definicija, svako reaguje različito na određene promene i pojave. Uzalud sam pokušavao da se sam izborim sa tim i tako sam u popriličnom paklu živeo dobre dve godine.
Putovanja me ne raduju, smrt me ne rastužuje
Kao i svaka depresija u određenim fazama remisije misliš da si se oslobodio, pa se vrati, nekad i jača. Sa spavanjem i drugim funkcionisanjima nisam imao problema, mada sam primećivao da mi pada koncentracija. Stvari koje su me činile i srećnim i tužnim počele su da bivaju „ravna linija”. Smrt bližnjih, shvatio sam, umesto da izazove određenu emociju ostavljala me je bez emocija.
Lenjost je jedna od dominantnih propratnih osobina koje sam prisvojio. Linija manjeg otpora za sve, nedostatak motiva za rad. Sebe sam ušuškao u dnevnu rutinu, dnevnu dozu stresa na poslu, ruta „posao–kuća” postala je moj umirujući kutak koji čim se razbije promenom sredine prerasta u anksioznost. Tako mi, na primer, odlazak na more predstavlja pravu noćnu moru. Umesto da se odmorim, da psihički predahnem, ja na odmoru krećem da „pucam”.
Nelagodnost i bezizlaznost se vraća, jedva čekam da se vratim kući, putovanja mi ne predstavljaju zadovoljstvo, organizam mi svaki put traži određenu dozu aktivnosti, stresa. I ono što mi možda najduže traje su misli o tom mom stanju, kako ja volim da ih zovem „misli o mislima”. Dakle konstantan grč: zašto se ovo događa, kad će da me preplavi, zašto, koje su to misli, analiza…
Moj lek, moje isceljenje, moj način borbe – pravoslavlje
A onda je u međuvremenu stigao odgovor na sve ili bar na većinu nedoumica, rešenje, obrazloženje, pronalaženje. Ono što mene zasigurno razlikuje od mnogih koji pate od depresije jeste način na koji se borim. O tome kao i o razlozima, kao što rekoh mogu da pišem čitave romane, a pošto ovde želim da budem što sažetiji, reći ću vam samo da je moj lek, moje isceljenje, moj način borbe – pravoslavlje.
Napominjem da ovim ne želim da utičem na druge, naročito ne na one koji prosto imaju pravo da ne veruju u Boga ili veruju u nešto drugo, da budu ateisti, gnostici, agnostici, antiteisti…
Ne odbacujem naravno psihijatriju kao nauku, zapravo ne stvaram razliku i jaz između nauke i vere, smatram je darom od Boga.
Odgovore na sve uzroke, na sva pitanja, pronašao sam u našoj veri.
Umnogome depresiju sagledavam dosta drugačije u odnosu na savremenu psihijatriju. Ukratko, svodi se na pravoslavni način života. Veru, crkvu, liturgijski ciklus, pričešće, post, molitvu, duhovnika. Da ne bih sad dodatno širio temu, ukoliko neko želi da pogleda, pročita ili krene da rešava svoj problem na ovaj način, prosto može da pročita razne svetootačke knjige na tu temu, odgleda neki dostupan klip na internetu, oca Arsenija Jovanovića, oca Aleksandra Jovanovića, Predraga Popovića, Gojka Perovića, Rafaila Boljevića.
Odgovore će dobiti za svaku nedoumicu i svaki simptom. Poenta je svakako da pravoslavlje nije instrument za lečenje bolesti, instant rešenje poput raznih gurua, nju ejdž koncepta već način života, jedno preumljenje današnjeg savremenog čoveka poprilično ogrezlog u greh, pogrešan sistem vrednosti koji su uzrok našeg stanja.
Za kraj, želim svako dobro svima, da istraju i da veruju u to da je izlaz u nama i da je moguć ma koliko bilo teško za pojedinca. Pravoslavlje ne nudi laka rešenja, ali nudi jedina moguća. Tri stavke su vrlo važne, osnova su svega: fizički, intelektualni i duhovni rad.
Pri našoj crkvi imamo institucije poput Verskog dobrovoljnog starateljstva koji nudi pomoć besplatnih pregleda najboljih psihijatara koji su pre svega pravoslavni i u veri.