Život je, uprkos svemu lep, sreća je u sitnicama

Imam 22 godine, a od svoje sedamnaeste borim se sa generalizovanim anksioznim poremećajem. Na sve to, kao neki začin, pre otprilike dve godine dodala se depresija.

Nisam bila svesna šta se uopšte događa sa mnom. Prošla sam razne lekare, da bi me na kraju uputili kod psihologa – tamo sam saznala koja je, zapravo, moja dijagnoza. Nisam imala pojma šta to znači, nekako sam to olako shvatila i pomislila: ma nema veze, ići ću na terapije, nestaće za nekoliko meseci.

Koliko sam se samo prevarila!

Napadi panike su bili moja svakodnevnica. Briga za sutra, pretrpanost obavezama, pokušaj da udovoljim porodici i prijateljima, moja nesposobnost da im kažem „ne“, pokušaj da sve bude savršeno – sve me je to koštalo. Borila sam se, išla na terapije, slušala prijatelje, roditelje… A svi oni su mi, u nadi da će mi pomoći, samo dodatno stavljali so na ranu. I ja bih plakala, plakala…

Sa suzama sam isplakala i emocije

Dušu sam isplakala, razmišljala zašto sam takva, zašto nisam kao ostali, zašto nisam dovoljno dobra. Došlo je do prezasićenja i ja sam postala ravna linija za apsolutno sve. Trunku emocije nisam mogla da osetim. Tada su počeli da govore: Bravo, kako tebi to uspeva, baš deluješ smireno, tebe ništa ne dotiče, koja si ti ‘ladovina.

Nedugo posle toga, rešila sam da se udaljim od svih. Iako živim sa roditeljima distancirala sam se i od njih, prezirala sam svoje prijatelje, smatrala da oni nisu to što sam mislila da jesu, razočarala sam se.

Polako sam počela da tonem, da osećam neizmernu tugu, ležim, plačem, ne spavam… Ujutru ustanem kao da se ništa nije desilo. Niko nije primećivao šta se sa mnom dešava. Jednog trenutka, otac se na mene toliko naljutio da je vikao, pitamo me je šta mislim sa svojim životom, šta se dešava sa mnom, zašto sam se učaurila. Umesto da me to malo trgne i da se zapitam gde grešim, meni je bilo samo još gore. Jedino me je majka kasnije razumela.

Korak do samoubistva

Bol u grudima od neizmerne tuge, nezadovoljstva, usamljenosti, bol u mišićima, nedostatak energije, povećan apetit. Plakala sam svake noći, pomišljala na samoubistvo. Mislila sam da se ne vredi boriti, kako mene niko ne voli i da je vreme da umrem, jer moj život nema nikakvu svrhu.

U tom beznađu, tuzi, potpuno nesvesno ustala sam s kreveta i rešila da presudim sebi. Kao dve osobe da su u meni bile i kao da mi je neko lupio šamar i vratio me u krevet. Tu priča nije gotova – epizode su se ponavljale svake noći, borba sa samim sobom, sucidalnim mislima. Razmišljala sam: i ako umrem, svi će me brzo prežaliti.

Nisam znala da čitam znakove pored puta. Kao nikad u životu toliko brojeva za podršku, pomoć, javljalo se na raznim aplikacijama, na bilbordu… I to sam odbijala, misleći „ma ko će mene da sluša”. Primetili su samo deo od onog što mi se dešavalo.

Jedne noći rešila sam da se pomolim Bogu, da se prekrstim, zahvalim za sve što mi je dao.

Krenulo je nabolje i iz depresije sam se izvukla, naučila sam da kažem „ne“, a sama pomisao da sam želela da oduzmem sebi život mi se gadi. Tek kada čovek prođe sve to shvati koliko je život lep, i koliko se sreća sastoji u sitnicama. Ne kažem da sam postala emotivnija, ali sam malo svesnija svog života. I dalje sam emotivno hendikepirana, ali ne silim sebe, samo se pitam kada ću se nasmejati iskreno, od srca.

Niste sami, izdržite i borite se, izlaz iz ovog pakla je moguć.