Buđenje depresije na odmoru

Dragi dnevniče…

Može i tako da započne moja priča: podeliću sa vama događaj koji je bio okidač stanja sa kojim se i dalje borim. Još pamtim svaki trenutak i mogu do detalja da opišem dan u kojem je taj okidač najavio moj susret sa depresijom. Takođe i to da još nigde nisam našao definiciju te vrste anksioznosti, objašnjenje u koju grupu spada buđenje depresije na odmoru.

Grčka, Lefkada, 29. 8. 2014.

Telesna manifestacija

Kad na odmor odeš u nadi da ćeš konačno sve stresne trenutke ostaviti po strani, smestiti u neku fioku i vratiti ih pri povratku sa odmora, obično to neznanje da naš organizam i psiha ne funkcionišu baš tako, dovode do neprijatnog susreta sa nezvanim gostom koji će se poprilično odomaćiti. Prvo se perfidno manifestuje telesno. I vreba iz prikrajka, čeka… Zubobolja. Otok zuba. Trpim i činim grešku jer, zaboga, ne mogu pred tadašnjom devojkom da ispadnem slabić. „Izguraćeš ti to, mlad si, jak, ne dozvoli da pomisli da te jedna zubobolja izbacuje iz takta. Pij lekove za zubobolju, idi kod zubara i reši to.”

Holiday pressure

Odem, dobijem antibiotike… I tog dana na plaži, iz čiste dosade, počnem da iščitavam nuspojave uzimanja leka i polako ali sigurno utuvljujem sebi u glavu da će se izlaganje suncu odraziti na moje zdravlje.

Tih dana sam zbog zubobolje jeo malo, i nakon iscrpljujućeg čvarenja, da je bilo „zdravog razuma” shvatio bih da je vrtoglavica koja se javila posledica previše sunca i premalo hrane… Ali ne, moj je mozak to registrovao drugačije: „Evo, konačno kreće kontraindikacija leka, padam u nesvest, ne, ne, ne… kako će to da shvati devojka, nije mi dobro!“ Panika!

Smognem snage da se požalim i nešto kasnije u hotelsku sobu dolazi lekar opšte prakse, Grk koji je, naravno, sve to shvatio na prvu loptu, dao mi je valerijanu da se malo smirim i rekao da je ovo česta pojava koju naziva Holiday pressure, gde ljudi koji su pod stresom, pritiskom zbog posla, načina života itd., pri dolasku na odmor… „pucaju”!

Guranje pod tepih

Ostalo je još dobrih desetak dana odmora, i ako je nešto do tad predstavljalo pakao na zemlji to je bilo tih desetak dana koje je trebalo izdržati jer, naravno, da od valerijane nije bivalo bolje. Ali redosled u mojoj glavi bio je sledeći:  Trpi, nemoj da se oseti ovo što ni sam ne znam šta osećam. A to šta osećam postajalo je dominantno u mislima. Ponavljanje: šta je ovo, zašto mi nije dobro, da li ja to ludim, da li sam doživeo nervni slom, gde je sigurno utočište da može da prestane i šta da radim ako još deset dana bude ovako? Ali ćuti i trpi. Odem u toalet sa željom da urlam, da se izvičem, a ne mogu – potiskivanje, konfuzija, strepnja, nelagodnost, misli… Da li sam ja uopšte dobro fizički, možda se nešto desilo zbog antibiotika… potiskujem.

Na plaži dok nemam šta da radim dodatno razmišljam i tovarim svoj mozak pitanjima. Umesto da ih podelim sa nekim, ja to potiskujem. Razočaranje se polako rasplamsava…

Dobar dan, tugo

Odjednom, briga polako prestaje, povratak u sigurnu zonu stresa i toplog (a ne vrelog) doma, ali počinje ono što će me mnogo više terorisati kroz godine koje su prolazile. Melanholija, besmisao, tuga. Kao da se tih dana anksioznosti razlila reka emocija, potiskivana ko zna još od kada, i dovela me u novo stanje u kojem više nisam uspevao da osetim sreću na pravi način, radost na pravi način, životne situacije su počele iznova da se analiziraju i uče. I, kao posledica, kasnije dolazi smena nelagodnosti i već navedene tuge, melanholije, besmisla…

Reaguj na vreme!

Verujem da je sve to trebalo baš tako da bude, ima depresija i svojih pozitivnih strana ma kako to čudno zvučalo, ali ono što je poenta moje priče jeste da je zaista možda i krucijalno otkriti, tj. prepoznati na vreme, te promene – i reagovati. Da sam ja u tom trenutku imao nekog da me posavetuje, da sam se pobrinuo za to, možda bi to u startu preseklo razvoj depresije.

Ne odlaži, nije sramota reći, ljudi koji te vole i brinu za tebe pomoći će. Kasnije će sve to ići svojim tokom kako treba, ali uslov broj jedan za samopomoć jeste: NE IGNORIŠI svoje promenjeno stanje. Ako ne prolazi samo po sebi, već u najavi postaje problem. A onda samo, vremenom, svakako neće proći. Može samo da bude gore. Na tebi je da načiniš prvi korak i na taj način si prešao pola puta do ozdravljenja! Srećno!