Ne odustaj, ne plaši se, borba za život će te ojačati

Topli obrok

Kako je moja majka odgajala brata i mene ni danas mi nije jasno. Celog života je radila u fabrici. . Imala je tamo prijateljicu u menzi koja je posluživala hranu radnicima. Radnici su za ručak obično dobijali malo hleba, salatu, krompir pire i parče mesa. Pošto je moja majka od prijateljice počela da dobija po dva parčeta mesa, jednog dana je pre odlaska na posao stavila salvetu u džep.

Fabrika. Podne. Menza i ručak. Na meniju su salata, krompir pire, hleb i meso. Na poslužavniku moje majke su opet dva parčeta mesa. Ona izvadi salvetu, umota meso i stavi ga u džep. Pojede krompir, salatu i hleb. Ručak je u podne. Ona radi do 15.00, stiže kući u 15.30.

„Donela sam vam nešto“, kaže meni i bratu, izvadi salvetu iz džepa i stavlja nam na tanjir po parče mesa.

Srećni smo. Nismo videli meso još od SFRJ.

I tako preživesmo devedesete.

Jedan par cipela za dve osobe

Bio sam u 7. razredu osnovne škole. Nisam imao obuću. Moj brat, koji je stariji od mene tri godine, jeste. Kako je on išao u školu pre podne a ja posle podne, kad bi se vratio s časova ja sam obuvao njegove cipele, koje su mi bile tri broja veće, i odlazio u školu. Kada bi on bio napolju, ja sam morao da sedim kod kuće. Jednog popodneva obuo sam cipele da se sa drugom prošetam do grada. Dok smo se po mraku vraćali kući, sve vreme sam grčio prste ne bih li cipele, koje su landarale na sve strane, zadržao na nogama. Hodajući bulevarom sreli smo jednog dečka koga smo prvi put videli i moj drug ga je udario pesnicom iz čista mira. „Dobro“, rekao je, videćete vi!“

Nismo prošli ni pedeset metara kada smo primetili da za nama ide rulja, 10-15 momaka, i približava nam se. Počnemo da bežimo, ali moj drug shvati da ne mogu da trčim zbog prevelikih cipela i ostavlja me njima na milost i nemilost. Trčao sam još desetak metara a onda mi je spala desna cipela.

Znajući da brat sutra mora da ide u školu, vratio sam se, obuo cipelu i uspravio se.

„OK“, kažem gledajući rulju.

Oni me okruže i tako me dobro isprebijaju da mi se vrtelo u glavi od batina. Ustanem. Obrišem krv s lica i krenem kući. Uđem u stan, izujem cipele i legnem da spavam.

Pljeskavica

Godina 2010. Leto. Otvoren je dragstor u naselju. Već neko vreme radi… Ustajem ujutru i odlazim u dragstor, upoznajem radnicu Slađu. Pitam je da li mogu ujutru da uzmem čašu jogurta, paštetu i hleb, a da platim posle podne. „Pa ne znam“, kaže. „Je l’ ćeš sigurno da platiš posle podne?“ „Sigurno“, kažem. „Molim te plati danas da ne bih imala problema“, kaže pakujući jogurt, paštetu i hleb. Uveravam je da ne brine i da ću joj doneti novac. Dolazim kući i doručkujem.

Nemam ni dinara. Sve što imam su sunđeri, truleks krpe i žice za sudove. Plan je da odem do centra grada i u nekoj kafani to prodam kako bih platio dug u dragstoru i eventualno kupio ručak. Posle dugog dana po suncu prodao sam dovoljno da mogu da platim dug i kupim ručak. Za večeru nemam. Odlazim u dragstor ponosan što ću održati reč. Uzimam neku hranu i krećem ka izlazu. Na vratima dragstora Slađa mi kaže: „E, kamo sreće da su svi kao ti. Svaka ti čast.“

„Što sam ja poseban?“, pitam zbunjeno. „Kakvi su ostali?“

„Ne pitaj“, odgovara.

Preživeo sam još jedan dan. Plan je upalio. Sutra radim isto to. Ili sam makar tako planirao. Ustajem ujutru. Julsko sunce već prži. Odlazim u dragstor jer sam gladan. Opet nemam ni dinara. Međutim, umesto Slađe, tu je vlasnik dragstora. „Dobar dan komšija! Izvoli!“ Pitam ga mogu li da uzmem čašu jogurta, paštetu i hleb a da platim posle podne. „Kako možeš to da me pitaš? Ti si mi prva mušterija danas a tražiš na veresiju. Sad će ceo dan da me bije maler!“

Šta sad? Bio sam zapanjen, nisam ni smeo da ga pitam da li se možda šali. Pocrveneo sam. Shvatam da nije gluma. Izvinjavam mu se: „Nisam znao. Izvinite. I ja sam prodavac. Doviđenja.“

Bilo mi ga je žao. Kao da neke natprirodne sile utiču na promet i pazar u njegovom dragstoru. Shvatim da je previše sujeveran i krenem kući. Uzmem sunđere, žice i krpe i gladan krenem u grad. Osećam ogromnu prazninu u sebi.

Ta praznina je popunjena kad sam sunđere i truleks krpe u jednoj ćevabdžinici zamenio za pljeskavicu.

Šumatovačka

Godine 1998. završio sam srednju školu. Nisam imao ništa. Spavao sam u trpezariji gde je bio postavljen stari krevet. Prostorija tri sa tri. Na sredini trpezarijski sto sa šest stolica. Na južnoj strani dvokrilni prozor i ispod prozora ja na krevetu. Na tom krevetu sam svakog dana sanjao da imam svoju sobu. Nisam tada ni slutio da ću ovo pisati u svojoj radnoj sobi. Da ću imati i dnevnu.

Ovo pišem 2021. u svom jednosobnom stanu. Da mi je svih tih trenutaka provedenih u trpezariji makar jednom došao Marti Mekflaj iz budućnosti i rekao da ću imati svoj stan – ne bih mu verovao.

Te 1998. zaposlio sam se u jednoj ribarnici u Nišu, u Šumatovačkoj ulici. Tu sam radio do bombardovanja 1999. godine. Zbog celokupne situacije tokom bombardovanja, promet u ribarnici je počeo da opada i poslodavac više nije mogao da nas plaća. Rekao mi je tada da, do daljeg, ne dolazim na posao ali da ću – kada sve prođe – moći opet da radim za njega. Spakovao sam se i otišao kući. Tri dana kasnije, Šumatovačka ulica u Nišu je bombardovana.

Pre samog bombardovanja vlasnikova supruga je otišla do velike pijace a vlasnik je bio pozvan da odveze ribu nekom lokalu u centru grada. Ribarnica je bila prazna. Niko od nas nije bio unutra.

Sedeo sam kod kuće i gledao snimke Šumatovačke ulice nakon bombardovanja na lokalnoj televiziji. Prizor je bio zastrašujući. Otac mi je preporučio da popijem bensedin, ali ja sam uzeo telefon i okrenuo mnogo brojeva pokušavajući da nešto saznam.

Saznao sam da su svi živi. Otišao sam posle nekoliko dana u Šumatovačku ulicu. Sve je bilo raskomadano. Čelična ograda je izgledala kao da je od papira. Bila je izbušena kao švajcarski sir i jedva se držala. Izlog i vrata više nisu postojali, a zamrzivači za ribu, pločice i zidovi izrešetani. Mi smo preživeli. Neki drugi tog dana nisu bili te sreće.

Poslodavac je održao obećanje. Nedugo nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma, pozvao me je da se vratim na posao.

Ušao sam u renoviran lokal, bilo nas je nekoliko, i ja sam mu zahvalio što sam bio otpušten.

Moju zahvalnost ispratila je preteška tišina.

Srpski jezik

Peti razred osnovne škole. Godina 1991. Nema više učiteljice. Dobijamo nastavnike za svaki predmet. Od školskog pribora nemam ni hemijsku olovku. Roditelji su prezauzeti razvodom i u kući je rat. Ne mogu to da trpim. Kada dođem iz škole baba mi spremi da jedem i brzo izlazim iz stana jer je tu kulminacija ludila. Špartam po travnjacima ispred zgrade praveći se da nešto tražim. Nemam kuda da odem. Pitaju me komšije šta sam izgubio. Izmišljam nešto reda radi. Švrljam okolo dok se svetlo u dnevnoj sobi ne ugasi. Tad znam da spavaju, pa se vraćam u stan. Ujutru idem u školu.

Čas srpskog jezika. Premoren sam i jedva razumem šta nastavnica priča. Pita me gde su mi sveska i udžbenik. Jednostavno kažem – nemam. Preti mi da će me poslati u specijalnu školu jer po njenom mišljenju nisam za redovnu. Kaže da ako narednog časa ne budem imao svesku i udžbenik mora da me pošalje u specijalnu školu „14. oktobar“. Ne postoji osoba kojoj mogu da se obratim za pomoć. Parališe me strah od specijalne škole. Svaki naredni čas provodim sa strepnjom da je to dan kada me prebacuju u „14. oktobar“. To stanje traje cele školske godine. Maltretiranja i pretnje su konstantne. Na kraju godine, zaključuje mi jedinicu. Roditelji mi tek tad kupuju udžbenik i ceo raspust provodim učeći za popravni ispit, pod zabranom da napustim stan. Tri meseca izolacije. Naučio sam knjigu napamet. Na popravnom sam dobio dvojku.

Zbog stresa i straha koji sam tada pretrpeo, kasnije ću upisati pet različitih fakulteta.

Od 1991. godine prošlo je 19 godina. Studirao sam psihologiju, i trebalo je da idem na ispit u Kosovsku Mitrovicu.

Svratio sam kod prijatelja. „Ovo je“, upoznaje me sa svojom novom devojkom, „ćerka naše nastavnice srpskog jezika iz osnovne škole.“ Pozdravljam se sa njom i kažem da moram da idem. Morao sam da napustim prostoriju zbog emocija koje su se vratile.

Na vratima, drug me pita imam li da mu pozajmim 35 evra. Imao sam tačno toliko u džepu. Dajem mu, rekavši da mi vrati što pre jer mi taj novac treba da prijavim ispit.

Mesec dana kasnije tražio je od svoje devojke 35 evra, ne obrazlažući za šta mu trebaju. Odgovorila je da ne može da veruje šta je pita i da ona toliko ostavlja za bakšiš konobarima.

Položio sam ispit kada mi je drug vratio novac.

DO NOT QUIT

There is a time when it’s not easy.

Struggle in life made you bussy.

Don’t look back. Ceep going forward.

Even if silence gives you no word.

If some problem suddenly evolved,

Don’t be afraid. It needs to be solved.

How will show up if you act on it.

Don’t look back. Just go for it.

I send this words to Me and You,

because I know that this is true.

Even if it sounds like a myth,

don’t give up and NEVER QUIT.