Kako sam radeći osamdeset sati nedeljno izgubio sebe

Pre nekoliko godina sam, ne samo svojom voljom, promenio posao. Sa posla koji je bio dobro plaćen, sa odličnim kolektivom, prešao sam na posao koji je odlično plaćen, ali uz kolektiv koji je oličenje nepotizma i toksičnosti.

Dodatni novac mi je omogućio da započnem posao koji sam oduvek želeo. Počeo sam da se krijem od problema, radeći na svojim projektima van posla. Nisam dozvoljavao sebi da razmišljam o tome kako na mene deluje rad u novoj firmi.

Kada sam počeo rad na svojim projektima, očekivao sam podršku od porodice i prijatelja. Podrška je, čast malom broju izuzetaka, bila – minimalna i negativna. Iako nisam očekivao neki poseban podsticaj, iznenadila me je, pa i razočarala, količina nekonstruktivnih kritika, dezinformacija i loših izgovora zašto je to što radim „loše“.

Nisam obraćao mnogo pažnje na komentare okoline i nastavio sam da radim posao od kog mi se prevrtao želudac. Jedva sam čekao da se završi radni dan, da bih nastavio na svom privatnom poslu. Meseci su prolazili i prvi projekat na privatnom poslu bližio se kraju.

Kako to obično biva, što je kraj bio bliži, to se više neplaniranih gluposti dešavalo. Nakon dosta problema, projekat je bio gotov. Nije bio preterano uspešan, ali smo mnogo naučili privodeći ga kraju. Naravno da to tada nisam video, niti razumeo.

Pošto sam skoro godinu dana neprekidno radio osamdeset i više sati nedeljno, rešio sam da se malo odmorim.

Bez nenormalne količine obaveza koje su me do tada okupirale, počeo sam da primećujem da sa mnom nešto nije u redu. Nervoza i stres, koje sam povezivao sa preteranim poslom, nisu se smanjivali. Kad god bih pokušao da radim nešto što nije donosilo profit, ili vodilo novim projektima, osećao sam grižu savesti.

Iz dana u dan sam bio umorniji i nisam mogao da se nateram da posvetim vreme hobijima u kojima sam nekad uživao.

Još jedna od stvari koju tada nisam primećivao bila je količina alkohola koju sam konzumirao.

Shvatio sam da nešto debelo ne valja kad sam, ničim izazvan, počeo da urlam na ženu. Mislim da je oprala moju šolju za kafu, a u njoj je bio još gutljaj kafe. Ili slična glupost. To je bio trenutak kad sam shvatio da mi treba pomoć.

Uz terapiju, psihijatar me je naveo na to da razumem realnu „težinu“ problema sa kojima sam se suočavao i da se izvučem iz „sve je crno“ stanja svesti.

Već sam oko godinu dana na terapiji. Alkohol je sveden na poneko pivo u specijalnim prilikama. Prestao sam da radim više od 60 sati nedeljno, uključujući i svoj privatni posao i dodatne izvore prihoda. Mada i tih šezdeset sati nedeljno su sve ređi, mislim da mi je danas prosek oko četrdeset. Počeo sam da zabušavam na poslu. Znam da bih pre godinu dana osećao grižu savesti zbog toga, ali danas me se to nimalo ne dotiče.

Ukratko, kvalitet života mi je drastično bolji nego pre početka terapije. Takođe, ne pamtim kad sam se osećao ovako dobro i bio ovako zadovoljan svojim životom.