PODRŠKA 24h 0800 001 002

Gordana Jovanović

"Kako objasniti da nisi lud, da te samo boli duša"

Kako objasniti da nisi lud, da te samo boli duša

Težak život sa povremenim radosnim momentima… Radila sam od jutra do sutra da decu izvedem na put.  I izvela sam ih. Kad su otišli svojim putem, u znak zahvalnosti dobila sam od njih psa. Da ne budem sama.

Ne znam ni odakle bih počela… Ako „skratim“ priču opet me niko neće razumeti, ako je ne „skratim“ to bi onda bila knjiga. Imam 42 godine, sa 17 sam rodila ćerku, sa 19 sina. U 21. sam pobegla od nasilja. Sa decom. Živeli smo po tuđim kućama. Radila sam od jutra do sutra samo da njih izvedem na put, samo da oni stasaju.

Često sam umela sebi da kažem „Bože, samo da postanu svoji ljudi, pa mogu da umrem”. I postali su… Ali nije mi se više umiralo.

Težak život sa povremenim radosnim momentima se nastavio. I onda je došla ta prokleta 2018. godina. Tada počinje neki drugi život, nešto što je gore od Sodome i Gomore, nešto što ja nikada neću razumeti. Svi su otišli svojim putem, a ja sam u znak zahvalnosti što sam odgajila sopstvenu decu (kakva ironija) od njih dobila psa. Mešanca. Da ne budem sama.

Ok. Pas je obaveza ali i zadovoljstvo. Maše repom kad dođete kući. Ume čak i da šapom obriše suze. Nekada plačemo zajedno. Verovali ili ne, i pas ume da plače…

Kako je počelo

Te 2018. sve je počelo tako što sam izgubila apetit. Dešavalo se da nedeljno izgubim i po četiri kilograma. Onda je počela bol celog tela. Čini mi se da me je i dodir kose boleo.

Radim u pekari, ustajala sam svakodnevno u tri ujutru. Od poslodavaca sam tražila da nemam slobodan dan. Troškovi života su visoki a i lepše mi je bilo na poslu nego kod kuće. Onda je krenula dezorijentacija. Ulazim u pogrešne autobuse, silazim na pogrešnoj stanici.

I dalje nisam priznavala sebi da imam problem. I to trajalo.

Kući sam dolazila potpuno uništena, više me ni pas nije radovao. Raspadala sam se. Ljudi koji su me znali gledali su me čudno a ja pojma nisam imala zašto, ne shvatajući da sam hodajući zombi.

U stanu iznad mog živele su rođena sestra i majka. Nije im bilo čudno što me ne viđaju skoro tri meseca. Kada bi mi pustili poruku sa pitanjem „Šta radiš?“ odgovorila bih da spavam, da sam umorna, ustajem u tri…

Jednog dana sestra me je našla na podu kuhinje, sklupčanu u bademantilu. Sa crnilom na licu, prepolovljenu, skoro da me nije ni poznala. Počela je da plače, pitala šta mi je. Rekla sam: NE ŽIVI MI SE. Mislila sam da me je razumela. Mislila sam, hvala ti Bože, neko shvata.

Poziv u pomoć

O, kako sam se samo prevarila. Tu noć sam kao i uvek skinula bademantil i stavila preko ormara. Legla. Pažnju mi je privukao kaiš kojim se vezuje taj bade mantil. Ustala sam uzela ga i sišla u podrum zgrade. Pored svakakvog krša videla sam stolicu, popela se i od kaiša napravila omču. Nije me bilo strah. Samo sam htela da bol prestane. U trenutku kada sam se ponovo popela na stolicu kroz glavu su mi prošle slike dece, tužne i pitanje „ko sam ja da njih rastužim“. Tada sam shvatila da mi je potrebna pomoć.

Sutradan sam otišla u dom zdravlja. Doktorki sam rekla samo: Meni je potrebna pomoć. Ja želim da se ubijem.

Dala mi je hitan uput za psihijatriju bolnice „Dragiša Mišović“. Otišla sam tamo. Obavila razgovor. Odmah sam dobila neke F šifre i terapiju: ksalol, sanval i seroxat. Kada sam izašla pitala sam se zar je moguće da posle 20 minuta razgovora neko proceni šta ti je zapravo… Ali ok, poštujem struku.

Nisam luda, samo me boli duša

Počela sam da uzimam lekove. Seroxat sam izbacila sama, sanval takođe. Ostao je ksalol. I pas. Oboje uz mene. Sestra je govorila da ja donosim nesreću, majka je podržavala sestru i govorila joj: Pusti je, vidiš da je luda.

Pokušavala sam da objasnim da nisam luda već da me samo boli duša. Uzalud.

Sin je prestao da mi se javlja. Ćerka je povremeno pozivala. Jednom me je čak i izvela na princes krofne…

U međuvremenu je moja sestra ostala trudna, udala se. Moje mezimče će biti majka. Bila sam ponosna na nju… Porodila se, a ja sam tada osetila, posle toliko vremena, neku sreću. Neopisivu. Postala sam tetka. Tetka jedne princeze Helene.

Kad ti ostanu samo pas i ksalol

Nisu mi dopustili da je vidim jer bože kome treba luda tetka… Majci sam poslala poruku izvinjenja što sam sebi dopustila da se „razbolim“. Odgovorila je: „Jedno izvini ne može da vrati porodicu“.

Nisam ništa odgovorila. Jer nisam znala šta bih mogla da odgovorim. Pomirila sam se sa tim da ne mogu da vidim to divno čudo tetkino. Boli me, ali…

Sina sam videla nedavno, posle dve godine. Došao je iz Novog Sada jer je imao da završi neke obaveze u Beogradu. Plakala sam kao nikada do tad. Zagrlio me je, a ja sam mu rekla da njegovi zagrljaji leče moju dušu. Ostao je tri sata, pričao o svom životu, rekao da sam baš mnogo smršala. A ja sam ga samo gledala…

Znala sam da će otići i htela sam da upamtim svaku crtu njegovog lica. Jer ko zna kada ćemo se ponovo videti.

Kada je odlazio stajala sam na kapiji i gledala za njim sve dok mu poslednji korak nisam videla. Htela da mu mahnem još jednom. Nije se okrenuo.

Želim da se radujem životu

Iz stana sam se odselila, otišla u drugo mesto kod Beograda. Sa psom i ksalolom.

Nekada se moj smeh čuo do drugog kraja ulice. Prijatelji su me voleli jer sam uvek unosila pozitivnu energiju. Pobegli su – jer kome treba ludi prijatelj?

Teško je i dan-danas. Retki su momenti kada sam zahvalna Bogu što sam živa.

Volela bih da opet budem ona stara ja. Ali mi nekako ne ide. Mada se trudim. Ne želim da budem „funkcionalna jedinka“ koja živi, spava, jede i radi uz pomoć lekova. Želim da se radujem životu. I da se život raduje meni.

Hvala što ste osnovali ovaj pokret, meni znači mnogo kada vidim da nisam sama u svemu ovome i da ima još ljudi koji znaju kako je kada boli duša.

Ostale priče najjačih ljudi na svetu

Ivana Ranković

Bez obzira šta nas je odvelo u depresiju, koji god …

Matija M.

“Ljudi ne razumeju da ih ne razumem” Biti neko kao …

Milena i Aleksandra Janković

Od osamnaeste godine patimo od agorafobije. Danas imamo dvadeset četiri …

Danijela Panić

HOD KROZ PRAZNINU Proleće me je ove godine zateklo nespremnu …