PODRŠKA 24h 0800 001 002

Jovana

"I kad na život mislim ceo"

“I kad na život mislim ceo

Koji je bio što je sada

Na moju dušu kao crn veo

Ogromna teška senka pada.”

Milan Rakić – Jasika

Beskrajna vodena površina, u daljini se jedva naziru obrisi horizonta. Sama sam, oko mene nema nikoga i ničega. Nemam više snage, peku me mišići. Pluća su mi umorna, žedna vazduha. Halapljivo udišem vazduh, ali talasi me neumorno bacakaju. Taman kad isplivam naiđe ogromni talas koji me snažno zapljusne. Osećam se iscrpljeno. Ima li smisla da uopšte plivam ka obali? Da li uopšte plivam u pravom smeru ili idem u nepovrat?

Davi, guši, pritiska. Od latinske reči deprimere, što znači pritiskati nadole. Stari Latini su uvek imali pravu reč za sve. Takav je i osećaj. Kao da vas neka ogromna nevidljiva ruka pritiska dok tonete sve dublje i dublje. Kao da vam na grudima stoji tona. Tona izneverenih očekivanja, što svojih, što tuđih. Nepodnošljiv teret postojanja. Tona uzaludnosti. Da makar mogu kao Sizif da je poguram uzbrdo u inat apsurdu postojanja, ali nemam snage, sve me boli.

Još koliko kilometara do obale i šta li me čeka tamo? Sigurno pusta plaža, možda neka suva grana otrgnuta od života i nemilosrdno pljunuta na pesak. Čemu ovoliki trud, volela bih da se odmorim i prepustim dubinama. Dve se u meni pobiše sile – Eros i Tanatos večita borba života i smrti.

‘’Plivaj,’’ rekao mi je otac kada me je bacio u more učeći me da plivam. Kako sam se samo tad batrgala i plivala! Zašto mi je sada to toliko teško?

Iz misli me je prenuo neočekivani prizor. Nazire se obala. Ili haluciniram, čini mi se da sam vekovima ovde. Vidim da vreme teče, Sunce se pomera, ali vreme stoji za mene, ne osećam nikakav protok.. Prvi put posle mnogo vekova osećam treptaj. Vidim kopno. Ne znam šta je tamo, možda baš ništa, ali ako ne krenem ka kopnu neću ni saznati. Poslednjim atomima snage veslam, odlučno i ljubopitljivo. Moram da vidim kopno, da ga dodirnem. Pluća mi gore, bubnji mi u ušima, ali ne posustajem. Još samo malo. Vidim obrise ljudi na obali, ali ne razaznajem lica.

Ohrabrujem sebe da nastavim. Uz tešku muku se dovlačim do obale. Neko mi daje ruku. Podižem pogled i vidim drago lice. Osećam snažni zagrljaj i čujem najlepšu melodiju. “Rekao sam ti da ćeš uspeti.”

Izmičem se polako iz zagrljaja i vidim pregršt poznatih lica. Pregršt poznatih bora, pegica, sjajnih očiju. Prilazi mi jedan mlad čovek. “Ponosan sam na Vas. Ovo je veliki podvig,” rekao je moj terapeut uz blagi osmeh. “Sećaš se da sam ti rekao da si hrabra?” rekao je kolega.

“Izvini što nismo mogli da te izvučemo iz vode. To je bio tvoj put. Mi smo stajali ovde i bodrili te sve vreme,” rekla je moja najbolja drugarica.

“Nisi bila sama,” rekao je moj najbolji drug. “Bili smo tu, ali nisi nas videla, morala si da izađeš iz vode da bi nas ugledala.” Majka nije ništa rekla, samo me je čvrsto zagrlila. Iza vesele družine u pesku su se igrale jedna starica i jedna devojčica. Starica je pošla ka meni, uhvatila me je za dlanove, koža joj je bila topla i nežna. U tom trenutku sam primetila da je imala iste oči kao ja, samo joj je pogled bio iskričav, za razliku od mog, zagasitog. ‘’Čeka te mnogo lepih stvari,” rekla mi je. “Nisi ni svesna kakve ćeš lepote doživeti.”

U tom trenutku je dotrčala i devojčica. Imala je isti osmeh kao ja, samo nekako širi i iskreniji. Zagrlila me je i rekla: “Baš su bili veliki talasi, odlično plivaš.”

Svi ti ljudi koje ne bih nikada više videla da nisam odlučila da ipak plivam. Sve te divne stvari koje nikada ne bih doživela. Ta starica koja ne bih postala. Ta mala ja koja u velikoj meni vidi heroja. Sva ta ljubav i sva ta podrška koju ne bih iskusila. Sve vreme je bila tu i nisam bila sama, samo je trebalo da je prepoznam.

“I u dnu tužne duše moje,

Ko nagoveštaj nove vere,

Veselo kao lišće tvoje,

Nagoni tamni zatrepere.”

Jasika

U srednjoj školi sam bila previše zelena i životno neiskusna da bih razumela srž ove pesme. Danas, desetak godina kasnije, posle mnogo promišljanja o sebi i o svetu, u potpunosti sam shvatila značenje ove pesme. Ma koliko svet izgledao surovo, i ma koliko tonula u beznađe, taj životni, iskonski nagon, koji je utkan u moje biće još pre nego što sam ugledala svetlost dana, nikada neće iščeznuti.

Zato, poput jasike, treba da budem uspravna i ponosna. Da treperim čak i u potpunom mrtvilu i tišini. Jer znam da će me na tom čudesnom, ponekada blistavom, ponekad turobnom putešestviju, pratiti dragi osmesi i topli zagrljaji.

Ostale priče najjačih ljudi na svetu

Ivana Ranković

Bez obzira šta nas je odvelo u depresiju, koji god …

Matija M.

“Ljudi ne razumeju da ih ne razumem” Biti neko kao …

Milena i Aleksandra Janković

Od osamnaeste godine patimo od agorafobije. Danas imamo dvadeset četiri …

Danijela Panić

HOD KROZ PRAZNINU Proleće me je ove godine zateklo nespremnu …