Naučio sam kako da izborim s krizama
Od petnaeste godine sam se suočavao sa raznim poremećajima raspoloženja: tuga, apatija, bes… Ti uznemirujući periodi smenjivali su se sa mirnim danima, kada se dobro osećam, ali bi se uvek iznova vraćali. Tada nisam znao zašto se to dešava, ni ja ni moja porodica nismo bili dovoljno obavešteni o psihičkim problemima. Šta je to uopšte?
Godina je 1994. Sad znam da je uzrok svega bio je očev alkoholizam, kada je bio pijan maltretirao je majku, sestru i mene. Fizičko zlostavljanje je prestalo kad sam odrastao i postao jači od njega, ali su se nastavila verbalna maltretiranja.
Kada sam imao 21 godinu, napadi nervoze su postali sve jači, krišom sam uzimao i majčin bensedin. Kad je to primetila, nekako me je nagovorila da idem kod lekara u Pasterovu, gde sam dobio lekove. Trebalo je da ostanem u bolnici, ali sam posle dva dana otišao jer nisam mogao da izdržim.
Lekove sam nastavio da pijem i išao sam kod privatnog psihijatra. Dijagnoza je bila depresija, blaži oblik, i anksioznost.
Posao, vojska, male i velike krize
Posle toga sam se i zaposlio i radio dosta uspešno. Iako sam imao razne krize, ipak mi je bilo bolje.
Dva meseca pre mog odlaska u vojsku, krajem 2003. godine, doktorka mi je postepeno ukinula lekove. Vojsku sam, uz manje krize, uspešno prebrodio – mnogo bolje od nekih koji su se vodili kao potpuno zdravi.
Dve godine posle vojske nisam pio lekove, a onda se ponovo javlja depresija, naročito anksioznost, pojačana prisilnim mislima koje su bile prava noćna mora. Mučile su me dve, tri godine.
Upisao sam i fakultet, učio sam uz posao i to me je dodatno iscrpljivalo, ali sam imao jaku volju da ga završim.
Ovladati tehnikama za ublažavanje tegoba
Preko udruženja „Herc“ slučajno sam upoznao doktorku psihologa, čije su me terapije, posle nekog vremena, spasile prisilnih misli i anksioznosti uopšte – što neki doktori pre nje nisu uspeli.
Do pre godinu dana sam redovno pio lekove jer su se krize vraćale i odlazile, ali uz pomoć psihologa sve je išlo lakše.
I danas ponekad naiđu te krize ali ih, pomoću tehnika koje sam od nje naučio, mnogo lakše prebrodim. Sve vreme sam se rekreativno bavio sportom, što veoma pomaže izbacivanju negativnih emocija.
Posledice su trpele i sestra i majka. I one su se lečile, ali nismo odustajali. Iako smo ponekad bili u iskušenju da to učinimo, na kraju smo uvek nastavljali borbu.
Nije lako, ali treba redovno posećivati lekara, piti lekove i imati umerene fizičke aktivnosti. Ako tuga i neraspoloženje dugo traju, najvažnije je što pre zatražiti pomoć lekara. Ja sam dosta kasnio, pa je i oporavak duže trajao.