Mobing i nepravda bili su okidač za depesiju, duhovnost je lek
Dugo sam na poslu trpela mobing, udružen sa strahom od gubitka posla. Od pritisaka sam se štitila besprekornim radom, ignorisanjem nipodaštavanja i racionalnim razmišljanjem. Ali kad su se mobingu pridružile i kolege, stičući na taj način lične privilegije, sa tim više nisam uspevala da se nosim. Okidač je povučen.
Počelo je da me boli, da me tišti pre nekih desetak godina…
Okidač – stres.
Dugo sam na poslu trpela mobing, udružen sa strahom od gubitka posla, koji kao malj visi iznad glava mnogih zaposlenih danas. Nosila sam se i sa jednim i sa drugim pritiskom: protiv mobinga – besprekornim radom i ignorisanjem bespredmetnog nipodaštavanja, a protiv straha od otkaza racionalnim razmišljanjem.
Onda se u firmi desila promena politike vrednovanja radnika. Sve je prepušteno jednoj osobi na procenu, onoj koja me je terorisala sa pozicija lažnih, bespredmetnih optužbi.
Pitanje je da li će se moj rad ispravno vrednovati, ma koliko se ja trudila? Strah od otkaza je jače zvonio u mojoj glavi… ali okidač još nije povučen.
S vremena na vreme, jedan ili dva radnika su bili višak… Po kriterijumima „svemoguće osobe”, nije bilo ničeg što bi se ticalo unapređenja poslovanja i pravilnog profesionalnog vrednovanja: politika rekla-kazala i slično bili su njeni glavni postulati. To su znali i drugi, i kolege su počele da poltronstvom, hraneći njene zle namere i oštreći njen nož protiv mene stiču lične poene. I to me je dotuklo.
Okidač je povučen…
Noćima nisam mogla da spavam, bila sam neprekidno uznemirena, bez koncentracije i volje, a onda sam jedne večeri doživela blagi nervni slom.
Počela sam da se tresem, pritisak mi je skočio, nisam mogla da zaustavim plač… Sve u svemu, završila sam u dnevnoj bolnici neuropsihijatrije. Ostala sam tamo dva meseca, a potom dugo nakon toga bila pod psihijatrijskom terapijom, koja je otprilike regulisala samo fizičke manifestacije mog stanje – nisam se više tresla, na primer.
Postepeno sam se vraćala u normalan život i vremenom potpuno izbacila sve lekove, ali naravno, „svemoguća“ više nije bila u mom radnom okruženju.
Oprostila sam da bih mogla da nastavim dalje
Hrišćanski sam sve oprostila i njoj i svojim kolegama, i nisam uzela za zlo to što su se služili svim sredstvima opstanka ispod malja otkaza koji nam svima visi nad glavom. Sada smo u divnim odnosima, koje ne želim da izgubim. Ostala je, međutim, neka neopisiva tuga i bol koju u stvari svi mi, sapatnici, jednako opisujemo, a koja se generalno definiše kao depresija.
Šta sam ja uradila da ublažim to stanje? Mnogo smeta, mnogo tišti i teško je za kretanje, za rad, za druženje, disanje, i za život je preteško…
Zakazivala sam opet pregled kod psihijatra, ali sam termin nekako uvek igrom slučaja ili voljno preskakala, jer sam znala da bi se pregled opet završio prepisivanjem antidepresiva, antipsihotika… Onda sam analizirala rezultate svoje krvne slike, pretragom po internetu, i to onih vrednosti koje su blago odstupale od normale, a za koje bih dobijala objašnjenje da je to zanemarljivo.
Pokušaji samopomoći
Došla sam do zaključka da je moguće da nedostatak vitamina B12 može da utiče na raspoloženje i depresiju i uzimala sam ga neko vreme. Dobila sam utisak da je na mene delovao isto kao antipsihotik, tj. da mi je popravio raspoloženje.
Možda je to samo privid ili autosugestija, a možda na tom principu autosugestije deluju i lekovi, jer je čudno da se tokom terapije u kojoj se menjaju lekovi i kada se traži odgovarajući, dođe do onog koji deluje baš kod jedne, a ne deluje kod druge osobe iako su istog sastava.
Mislim da je važno, i to želim da istaknem, da nijedan psihijatar nije tražio organski uzrok moje depresije, odnosno nije tražio analizu krvne slike, kako bi mi pomogao, a postoji mogućnost da je uzrok i organski, a ne samo psihički.
Ono što sam preduzela kao samopomoć bili su smeh, šala i zabavni sadržaji… Uključila sam sve smehoteke, viceve i slične zabavne sadržaje u svoj Fejsbuk nalog i to jeste veliki i važan lek… Ali vas neminovno gaze i oni ružni sadržaji. Suze su mi u očima i dok pucneš prstima mogu da zaplačem… Međutim, može se to teško stanje bola duše kreativno i stvaralački upotrebiti, jer ljudi vole te stvari. Uostalom, mnogi pisci, pesnici, kompozitori, slikari bili su depresivni.
Vera i duhovnost su lek za dušu
I najvažnije od svega: ako vas duša boli, onda je lek duhovnost. Ja sam dugogodišnji vernik, ali su mi do sada molitve i duhovne aktivnosti bile usmerene na druge ljude, druge probleme i to uglavnom uz formalno poštovanje važnih praznika i postova.
Pod pritiskom svakodnevnih obaveza koje vas melju i ispijaju svu energiju, nemate vremena ni za šta drugo. „Kako da nedelju posvetim liturgiji, kad ne znam šta ću pre tada da uradim ili kad jedino tada mogu da odspavam duže“, kažu mnogi.
Sada sam čitav odmor, u toku prethodnog blagodatnog Bogorodičnog posta, obilazila manastire, prisustvovala Svetim liturgijama, totalno rasterećena od pritiska obaveza, sa lepim željama, iskrenom nadom, ispunjena verom i doživela sam neverovatno zadovoljstvo, radost i sreću, odavno zaboravljena osećanja.
Rekla bih, na kraju, da je duhovnost ipak lek za dušu.