PODRŠKA 24h 0800 001 002

Anonimni autor

"Nema fizičkog bola koji se može meriti sa paklom u duši. Kako pobediti misao o samoubistvu?"

Nema fizičkog bola koji se može meriti sa paklom u duši. Kako pobediti misao o samoubistvu?

Imala sam dvadeset godina kada sam iznenada doživela potpuni, psihofizički, slom. Bila sam student Beogradskog univerziteta i u junskom ispitnom roku dala sam uslov za treću godinu. Položila sam tada mnogo ispita, nekad su bili i dan za danom. Trebalo je da u septembru položim još jedan ispit i „očistim” godinu. A onda mi se život preko noći promenio. 

Tog juna popila sam mnogo energetskih napitaka, a jedva da sam spavala. Bila sam perfekcionista: ili ću naučiti sve i dobiti desetku ili devetku ili ću pasti. Nisam znala da polovično spremam ispite i nikad nisam pala na ispitu.

Umorna, željna doma, vratila sam se iz Beograda u rodno mesto. Dopustila sam sebi samo pet dana pauze pre nego što sam počela da spremam poslednji ispit za septembar. Nisam ni pomislila da ga neću spremiti tog leta.

Početak

Jedne večeri sela sam u fotelju i odjednom osetila da se sve vrti oko mene. Nisam se previše uplašila – pripisala sam to umoru.

Jutro sam dočekala sa još većom vrtoglavicom i neobičnim osećajem da mi je sve ,,mutno” u glavi. Život mi se preko noći promenio.

Nisam mogla da čitam, da gledam televiziju, nisam mogla ni da se obučen ni da se hranim bez napora. Kada bih legla, osećala bih kako mi glava tone u neki bezdan.

Gledala sam svoje ruke i nisam imala osećaj da su moje. Kao da se moja svest nalazila negde van mene.

Sve me je umaralo – razgovori, boravak napolju… sve sem sna. Noćima sam molila Boga da me makar nešto jako zaboli, samo da prestane taj „mutni” osećaj u glavi. Dva meseca sam se mučila.

Obišla sam lekare, uradila skener glave i sve pretrage su bile dobre. Fizički sam bila zdrava. Onda sam odlučila da odem kod psihijatra. Pošto nisam mogla da odem sama autobusom u obližnji grad, nagovorila sam majku da me odveze, ali tek nakon nekoliko nedelja agonije, u kojoj sam pomišljala da sebi prekratim muke.

Poboljšanje na lekovima

Sve svoje simptome ispričala sam lekaru. On je u njima prepoznao simptome depresije i prepisao mi antidepresiv i lek za smirenje.

Za otprilike dve nedelje počeli su da se javljaju periodi od po nekoliko sati u toku dana kada bi mi se „mozak razbistrio”. Posle tri nedelje već su to bili duži periodi i video se kraj oporavku.

Ipak, kasno sam se javila lekaru i ispit sam morala da prenesem u narednu godinu studija, što sam teško podnela. Doživela sam to kao tragediju jer sam izgubila stipendiju.

U novembru sam, sa lekovima, bila potpuno funkcionalna, sa povremenim periodima kad bi mi se ponovo „zamutila” svest, ali to je za pola sata rešavao lek za smirenje.

Borba je zapravo tek počinjala

Na četvrtoj godini studija desila se velika tragedija u porodici. U periodu od godinu i po izgubila sam četiri člana najuže porodice. Da nisam tada bila na antidepresivima, mislim da bih završila svoj život.

Smatram da je dobro što sam glasno žalila za svojim najmilijima, često valjajući se po podu od bola i plačući u javnosti.

Nekako sam prihvatila te gubitke, ali javile su se suicidalne misli. Nisu to bile racionalne ideje o tome da želim da me nema. Bio je to kao neki nagon koji me je vukao da se ubijem, jer bol u duši nisam mogla da podnesem.

Ništa me više nije radovalo, svi snovi o mojoj budućnosti pali su u vodu, mučno mi je bilo i sámo postojanje na ovom svetu. Budila sam se sa željom da me nema, a posle podne bi me hvatao taj pakleni osećaj da je jedini izlaz samoubistvo.

Kao da se moja ličnost rascepala, kao da sam bila svesna tog autodestruktivnog nagona, pa sam se čak i plašila da se ne ubijem kada me to „uhvati”. A kada bi ta kriza dolazila, nisam mislila na majku, koja mi je jedina ostala, nisam mislila ni na šta, samo sam sedela na prozoru i borila se sa sobom i željom da skočim sa tog petog sprata.

Takve duševne muke nemoguće je opisati nekome ko ih nije iskusio. Nijedna fizička bol ne može se porediti sa paklom kroz koji prolazi potencijalni samoubica.

Lekar mi je prepisao malu dozu antipsihotika i stabilizator raspoloženja.

Krize su bile ređe. Ipak, stradalo je moje fizičko zdravlje jer sam se uz antipsihotike ugojila do neprepoznatljivosti. Mnogo sam spavala, svaki izlazak na ulicu mi je bio naporan, ali bar sam bila živa.

Iz jednog pakla u drugi

Diplomirala sam, nekako uz pomoć terapije, pronašla prvi posao i, kako mi se tada činilo, čoveka svog života. Sve se lepo odvijalo uz antidepresiv, stabilizator raspoloženja i povremeno lek za smirenje. Onda me je verenik ostavio i ja sam zapala u klasičnu depresiju.

Danima nisam izlazila iz kreveta, nisam se kupala, jela sam čisto da ne budem gladna. Živela sam mesecima u krevetu, bežeći u svet knjiga i filmova. Valjda je moja struktura ličnosti (jer se kasnije susrećem i sa dijagnozom graničnog poremećaja ličnosti) dovela do toga da tako reagujem na napuštanje.

Kasnije nastupaju bolji dani, ali i problemi na poslu. Klasičan mobing, zatim otpuštanje da bi na moje radno mesto došla politički podobnija ličnost, novo radno mesto sa nezdravom klimom u kolektivu i sa manjom platom.

Dugovi se nagomilavaju, kredit za sahrane nije otplaćen i ja osećam svu nepravdu ovoga sveta: sve sam uradila kako treba, bila perfektan učenik i student, a sada u rodnom gradu ne mogu da radim ono za šta sam se školovala zbog političke situacije, nepotizma, korupcije.

Zapadam ponovo u krizna stanja. Vraćaju mi se suicidne misli, iste kao i ranije. Ponovo se vraćam na antipsihotik i ponovo dobijam kilograme koje tek što sam skinula.

Moja borba sa finansijama i sa statusom na poslu i dalje traje. Ipak, doktor je našao pravu kombinaciju lekova. Stabilizator raspoloženja smanjio mi je momente histerije, besa i uopšte ekstremnih raspoloženja.

Ostala je teška nesanica. Nju smo rešili, pošto nijedan hipnotik nije delovao, minimalnom dozom antipsihotika uveče.

Prihvatanje

Neizvesnost, pre svega finansijska, najveći je okidač za moja krizna stanja. Ipak, prihvatila sam da ću sa tom neizvesnošću morati da živim. Predala sam deo svog tereta Hristu, okrenuvši se duhovnosti. Ne brinem mnogo o budućnosti kao pre. Gledam da preguram dan što lakše. Mnogo spavam, mnogo sam letargična, jer ipak pijem mnogo lekova, ali bar više nemam suicide misli. Taj pakao ne želim nikad više da preživljavam i zato ne odustajem od terapije i pored nekih nuspojava.

Pomirila sam se i sa činjenicom da možda neću imati dece jer mi je suviše naporno da vodim računa o sebi i ne znam kako bih vodila računa o drugom ljudskom biću.

Prioritet mi je posao i dobro raspoloženje na poslu, jer tamo ne smem pričati kako mi je. Niko ne zna da se posle posla sklupčam uz knjigu ili film i da sam toliko psihički umorna da mi smeta svaka komunikacija.

Nekad na poruke ne odgovaram danima, nekad ujutru jedva ustajem, kuća mi je u neredu, ali eto, živim i imam neke sitne radosti – knjige, slikanje, ljubimce.

Zahvalna sam svom lekaru i Bogu što se nisam ubila tokom kriznih trenutaka. Posebno sam zahvalna forumu depresija.org/forum, gde sam naišla na ljude sa sličnim problemima sa celog Balkana. Lakše je kad znaš da nisi sam.

Neke stvari o sebi mogu da ispričam samo svom psihijatru i ljudima na forumu. Poražavajuće je to što ljudi koji nisu prošli depresiju osuđuju ovakve bolesti i misle da se to može prevazići snagom volje. Volela bih da ljudi nauče kako da pričaju sa suicidalnom osobom i osobom koja je u dubokoj depresiji ili je anksiozna. Guranje te teme pod tepih meni nije pomagalo.

Razgovor o samom činu samoubistva sa ljudima na forumu činio je da se misli o suicidu rasprše.

Jednom su mi pomogli ljudi iz Centra „Srce”. Ostale linije nisu bili od koristi: čak sam imala i negativnih iskustava, čula osudu u glasu sa druge strane žice…

Volela bih da mi se jave ljudi koji imaju slične probleme, da se povežemo i razmenjujemo iskustva u prevazilaženju kliničke depresije. Čvrsto sam uverena da retko ko može dati bolji savet suicidalnoj osobi od onoga ko se sa tim suočio i pobedio svoje suicidne porive.

Ostale priče najjačih ljudi na svetu

Ivana Ranković

Bez obzira šta nas je odvelo u depresiju, koji god …

Matija M.

“Ljudi ne razumeju da ih ne razumem” Biti neko kao …

Milena i Aleksandra Janković

Od osamnaeste godine patimo od agorafobije. Danas imamo dvadeset četiri …

Danijela Panić

HOD KROZ PRAZNINU Proleće me je ove godine zateklo nespremnu …