PODRŠKA 24h 0800 001 002

Aleksandra

"Samoubistvo, put bez povratka - ostavlja samo pustoš, suze, večni bol"

Samoubistvo, put bez povratka – ostavlja samo pustoš, suze, večni bol. Izlečenje je moguće, ako se na vreme potraži pomoć.

Moj bivši muž i otac moje dece ubio se pre nekoliko meseci. Nije ostavio nikakvo pismo, nikome ništa nije rekao, samo je otišao. Pored naših dvoje odraslih, imao je još dvoje dece iz drugog braka koji su toliko mali da ga neće ni pamtiti. Četvoro dece nije bio dovoljan razlog da živi. To je previše strašno i previše tužno.

Obično se najtužniji ljudi trude da najviše razvesele sve oko sebe, govorio je Robin Vilijams. Tako je radio i moj bivši muž, sa svojom decom posebno.

On i ja smo se odavno razveli. Međutim, i dok smo bili u braku, znala sam da s njim „nešto nije u redu“, da njegove promene raspoloženja (od agresije do gušenja u suzama) sasvim sigurno kriju neku dijagnozu, da fanatično obožavanje Balaševićevog „D-mola“ ne sluti na dobro, da njegov večno tužan pogled, pa čak i kad se zacenjivao od smeha, znači da se „crvena lampica“ odavno upalila.

Nažalost, kad sam mu govorila da se obrati lekaru, psihologu, nekom stručnom licu, i izbaci tu neku muku koju nosi, nikad me nije poslušao. Njegova majka je mislila drugačije. „Ti traži pomoć, ti si luda, a ne moj sin“, napadala me je. Slušao je majku i eto…  Naša se porodica na kraju i raspala.

Tragični i prerani završetak jednog života. Pitanja bez odgovora.

Nemam mnogo šta da kažem na temu depresije, osim da govorim o najcrnjem i najtragičnijem preranom završetku jednog života. O četvoro dece koja su ostali bez oca. Možda o totalno suludom načinu vaspitavanja muške dece, „Ti si muško, budi jak, ti nisi devojčica  pa da plačeš“, o onome što je ostalo na meni i njegovoj drugoj supruzi – a to je da se borimo za decu i objašnjavamo im zašto više nemaju oca.

Šta da odgovorimo kad pitaju: „Zašto se ubio? Zar nas nije voleo?“ Ili, kako da ga odbranimo kad kažu: Mrzim ga što nas je ostavio! U stvari, volim ga, samo je bio bolestan! U stvari, ništa više ne znam, samo mu na grob nikad neću otići. Kukavica?  Heroj? “ – bezbroj pitanja, neprospavane noći, tuga, mržnja, ljubav, izdaja, nedostajanje…Ogromno breme zbunjenosti, tuge, ljutnje, mržnje, ljubavi, svega zbrkanog i pomešanog ostane na najbližima samoubice.  Samoubice nikada ne ubijaju samo sebe, oni unište bar još deset života oko sebe…

Ne stidite se da potražite psihološku pomoć.

Nisam ni lekar, ni psiholog, ali na osnovu svog životnog iskustva, želim da apelujem na sve oko sebe da se NE STIDE potražiti psihološku pomoć i podršku, a posebno muškarci.

Ljudi dragi, čim vam neko sa strane, ko vas bolje vidi od vas samih, sugeriše da bi bilo dobro da se obratite psihologu/psihijatru – poslušajte ga! Odmah! Your life matters! Zajedno sa ljudima oko sebe, sa porodicom i prijateljima sve možete pobediti. Nema tog problema koji je jači od vas.

Na kraju, postavlja se ono čuveno pitanje: Postoje li znakovi? Da, postoje. Da li postoji izlečenje? Da, postoji. Samo krenite ka njemu. A ako vam ikada na pamet padne samoubistvo, samo se setite koga biste time povredili, koliko biste života osakatili i uništili.

Posle samoubistva nema nazad. Ostaje samo pustoš, suze i večiti bol.

Ostajte mi zdravi i NESALOMIVI!

Ostale priče najjačih ljudi na svetu

Ivana Ranković

Bez obzira šta nas je odvelo u depresiju, koji god …

Matija M.

“Ljudi ne razumeju da ih ne razumem” Biti neko kao …

Milena i Aleksandra Janković

Od osamnaeste godine patimo od agorafobije. Danas imamo dvadeset četiri …

Danijela Panić

HOD KROZ PRAZNINU Proleće me je ove godine zateklo nespremnu …