U životnoj borbi, svi smo pobednici. Na tom Olimpu ima mesta za sve.
Kao što je svako vrhunsko dostignuće rođeno iz truda, patnje i odricanja, kojima se izlažemo jer znamo da je to jedini put, tako i osećaj ličnog očaja i beznađa u nama budi nepomirljivost sa trenutnim okolnostima, podstiče prilagođavanje i daje nam nov identitet. Crvene linije, čijih smo postojanja svesni kada dođe do te kritične tačke, nisu u životnim okolnostima koje nam se čine neizdrživim već u nama.
Svet koji smo poznavali i život kakav smo živeli pre početka epidemije ostao je daleko iza nas. Savetovano nam je da smanjimo kontakte, održavamo fizičku distancu, nosimo maske. Nema okupljanja, nema proslava, nema druženja.
Značajno smo umanjili kvalitet života uslovljeni okolnostima i preporukama kojima smo se povinovali. Prošli smo, sportskim žargonom rečeno, kroz proces tokom koga smo učeni novim pravilima igre. Ta igra je naš život.
Baveći se trenerskim poslom, uvek sam težila tome da od prvog treninga koji održim razvijam kapacitete sportista. Cilj jeste postizanja najboljih rezultata, a nekada je to dovoljno za finale na državnom prvenstvu, nekada za pobedu na turniru, za mesto u reprezentaciji.
Desi se često i da dete nema sposobnosti koje su adekvatne željama, kako njegovim ličnim, tako i željama roditelja. Tu dolazimo do prvog testa: kako pomiriti želje i mogućnosti, i kako prihvatiti ne baš prijatnu realnost?
Kad bismo grupu početnika pitali šta je to što žele da osvoje, koji je to san koji ih motiviše da ulažu maksimalni napor i kome su posvećeni od prvog treninga, većina bi rekla olimpijsko zlato. Popeti se na taj sportski Olimp znači ući u društvo besmrtnih.
Zanimljivo je da je u antičko vreme postojao samo pobednik Igara, a tek kasnije su počela da se vrednuju druga i treća mesta. Pobednik je jedan i u toj borbi je uvek sam, baš zato što na tronu ima mesta samo za jednog.
U sportu važe isti principi kao i u životu: kad stvari krenu u nepovoljnom smeru – vreme je za tajm aut.
Od početnika do pobednika prođu godine ispunjene radom, porazima, nadom, sumnjama, lepim i manje lepim momentima. U tom procesu naučimo dosta o sebi, razvijamo otpornost na frustracije, odustanemo od nekih nerealnih ciljeva koji su nam samo snižavali samopoštovanje. Pomirimo želje i mogućnosti. Drugi nam nisu parametar prema kojem vrednujemo sebe. Naučimo da budemo fleksibilni, potpuno svesni toga da se dobri i loši dani smenjuju, da sve prolazi, i da nije ništa strašno i neočekivano osetiti se prazno, umorno, nemotivisano, iscrpljeno, uznemireno, zabrinuto…
„Kada nisam očajan, ja ne valjam ništa.”
Ove reči našeg nobelovca, Ive Andrića, usmeravaju nas ka istini, a to je da lični osećaj očaja rađa vrednost. Kao što je svako vrhunsko dostignuće rođeno iz truda, patnje i odricanja, kojima se izlažemo jer znamo da je to jedini put, tako i osećaj ličnog očaja i beznađa u nama budi nepomirljivost sa trenutnim okolnostima, podstiče prilagođavanje i daje nam nov identitet. Bude borce u nama.
Crvene linije, čijih smo postojanja svesni kada dođe do te kritične tačke, u kojoj nam se čini da su trenutne životne okolnosti neizdržive, su u nama. Svi ih imamo, bez obzira na okruženje, nivo obrazovanja, godine, porodicu, status, uspešnost u poslu, životne okolnosti… Kao što je bol signal tela da nešto nije u redu, tako su i crvene linije signali naše duše da nam životne okolnosti više ne prijaju i da je vreme za promenu.
Mišljenja sam da u sportu važe isti principi kao i u životu. Bezbroj puta se to pokazalo tačnim. Kada tokom meča situacija počne da se komplikuje i da kreće u nepovoljnom smeru, tražimo tajm aut. Zovemo sportistu da ga ohrabrimo da vrati kontrolu, da oseti podršku, da oseti da u toj borbi nije sam.
I zbog toga, kada počnete da nazirete obrise svoje crvene linije, usporite. Zastanite. Dajte sebi vremena. Osvrnite se.
U svojoj životnoj borbi niste sami. Ova borba ne rađa jednog pobednika. U ovoj borbi svi smo pobednici, na ovom Olimpu ima mesta za sve a kada smo zajedno tada smo #nesalomivi
Jelena Arunović
streljački trener
selektor Streljačke reprezentacije Srbije