PODRŠKA 24h 0800 001 002

Anonimna priča

"Moje iskustvo sa depresijom"

Svako od nas ima svoju priču, ne oklevaj da potražiš pomoć

Svako od nas ima svoju priču. Ovo je moja. Neko bi dodao, bilo po navici, ili želji – životna. Ja više volim da verujem da ono što proživimo ili trenutno proživljavamo, nije ono što nas definiše. Samo je deo naše priče. I nije lekcija koja nam je bila neophodna kako bismo nešto naučili. Niko od nas ne zaslužuje patnju i bol kako bi nešto naučio. Možemo učiti i kroz nežnost i ljubav.
Ali ne možemo uvek da biramo kroz šta ćemo proći, gde će nas put odvesti ili kako ćemo se osećati. Možda i kada možemo da odaberemo, mi odaberemo pogrešno. I to je u redu, to je osobina koja ide pod ruku sa našom ljudskom prirodom. Ali ono što zasigurno možemo odabrati i za šta nikada nije kasno, ono što će uvek biti pravi izbor jeste da u svemu tome ne budemo sami i da zatražimo pomoć.

Ako si mi makar imalo sličan, u trenutku kada ti je teško – povlačiš se u sebe. Voliš da budeš sam sa sobom i svoje probleme rešavaš samostalno. Oko tebe su zidine, a ti si u centru one najviše kule zamka koji si sam izgradio. Čestitam ti na snazi.

Svi blokovi kojima si gradio svoje utočište, svoje utvrđenje, teški su. Nosio si ih na sopstvenim ramenima. Satkani od previše razmišljanja, grešaka, tvojih i roditeljskih, strepnje, brige, padova, onih nevidljivih rana za koje samo ti znaš, onih za koje znaju i drugi, koji su učestvovali u tvom ranjavanju. Satkani od nejasnoća u detinjstvu, rastanaka, bolesti, gubitaka, traženja smisla – o životu, i smrti. I za sve to imaš reči, ali nikako da skliznu sa jezika i pređu iz tvog unutrašnjeg sveta u spoljašnji. Koliko god ti to želeo, nešto ih ipak koči, zadržava na pragu, odlažući neophodno olakšanje.

Ako si mi makar imalo sličan, kada osetiš da se stvari ruše nećeš čekati da dođe do kolapsa –zatražićeš pomoć.

Ako si bolji od mene, nećeš čekati da bilo šta pođe po zlu – znaćeš za preventivu.

Godinama su teški trenuci bili redovna pojava u mom životu. Bolest i smrt najdražih članova porodice. Sestrina dugogodišnja borba sa teškom bolešću i posledicama lečenja. Neizvesnost i jake emocije. Mnogo brige i borba za život. Veoma važne bitke, od kojih su neke dobijene, neke izgubljene.

Godine teških trenutaka sakupljene u jednu noć i jedan udarac

Dok su trajale borila sam se zajedno sa svojim voljenima. Tek kada je sve prošlo i stvari se stišale, sve što se dešavalo godinama unazad pogodilo me je preko noći. Iz podsvesti, prešlo u jasno i bolno saznanje.

Anksioznost, praćena paničnim napadima, veoma brzo se razvila u nešto što je ometalo moje svakodnevno funkcionisanje. Pored uznemirenosti, panike, straha, imala sam i fizičke simptome – bolove, umor, vrtoglavicu, lupanje srca. Nažalost, bio je potreban određen broj lekara koji će mi reći da je sa mnom sve u redu i da mi je neophodan razgovor sa psihijatrom, kako bih zakazala svoju prvu seansu.

Put ka oporavku nije bio lak. Još uvek traje. Lekovi – antidepresivi su mi pomogli u brzom otklanjanju fizičkih simptoma. Psihoterapija mi pomaže da naučim kako da se suočim sa izazovnim situacijama na pravi način, kako bih u budućnosti postupila adekvatnije. Uči me kako da se brinem o sebi i postavim zdrave granice, koje će me zaštiti lepše i efikasnije od onih bedema koje gradimo sami.

Pronašla sam osobu pred kojom moje reči imaju zvuk. Pronašla sam drugačiju vrstu razumevanja i saosećanja. Rekla bih da sam pronašla sve što mi je bilo neophodno da sebe i svet oko sebe vidim na zdraviji način.

Svako od nas zaslužuje svetlu i jasnu realnost

Problemi sa kojima se suočimo umeju da promene mnogo toga, uključujući i našu svakodnevnicu. Bilo da su te promene korenite ili delimične, bilo da bežimo i svet vidimo ružičasto, ili smo u potpunosti obuzeti sivilom, svako od nas zaslužuje svetlu i jasnu realnost. Svako do nas zaslužuje pomoć.

Proces isceljenja ima svoj tok, koji ponekad ume da bude oscilatoran. Bilo je dana kada sam nakon terapije izlazila u svet sa osmehom, motivisana i spremnija nego ikad da osvojim taj dan. Bilo je dana kada nije bilo lako suočiti se sa uspomenama ili trenutnim dešavanjima. Ali, iako terapija ponekad ume da bude teška, svakako je teže stajati zaglavljen u mestu i ne zatražiti pomoć.
Čak i ako ti pomoć nije neophodna iz razloga sličnih mojim, ako samo želiš da saznaš više o sebi, ako želiš asistenciju dok pronalaziš svoj put, svoju svrhu ili ostvaruješ svoje životne ciljeve, želim da te ohrabrim da načiniš svoj prvi korak.

Taj korak će te sa sigurnošću odvesti na bolje mesto. Mesto na kome se osećaš snažno, budno, voljeno, sigurno, sposobno za sve. Mesto sa koga je vidik dobar, i pruža se daleko u budućnost, dok stojiš na snažnom temelju sadašnjosti. Zahvalan sebi, za svoj prvi korak.
I zato, ako si mi makar imalo sličan – želim ti dobrodošlicu u tvoje bolje dane.

Ostale priče najjačih ljudi na svetu

Ivana Ranković

Bez obzira šta nas je odvelo u depresiju, koji god …

Matija M.

“Ljudi ne razumeju da ih ne razumem” Biti neko kao …

Milena i Aleksandra Janković

Od osamnaeste godine patimo od agorafobije. Danas imamo dvadeset četiri …

Danijela Panić

HOD KROZ PRAZNINU Proleće me je ove godine zateklo nespremnu …