Uvek postoji izlaz, ne odustajte – borba je presudna

Veliki pozdrav svima, poštovanje i naklon. Znam sa čime se borite.

Dan je bio lep, veći deo sam proveo napolju, kod kuće sam slušao muziku, gledao neke dizajne i podsvesno potražio hastag #depression, listao… Neka osećanja doživeo sam intenzivnije, neka opet manje, na neke se podsetio… I setih se da sam hteo da dam svoj udeo ovoj borbi.

Svi znamo da je svest o mnogim stvarima ovde, pa i o mentalnom zdravlju – užasna. Pogotovo u manjim sredinama, patrijarhalnim.

Da se razumemo, nisam ni levičar, ni desničar i sl., ne želim etiketu. Pišem iz sasvim ličnog ugla… U mojoj maloj sredini gde vlada „kraba efekat“, „efekat kuvane žabe“ i mnogi drugi, vlada i običaj da te osuđuju.

Kuda god da odeš, svi o tebi znaju sve. Ako nemaš posao, svako će te pitati da li radiš; ako nemaš devojku, svako će te pitati da li je imaš…

Obožavam svoj grad, svoju sobu, svoj stan. Jedino se tu osećam lepo. To možda i jeste jedan od problema sa kojima se borim, ali to nije tema. Dakle, okolina ne utiče na osećaj ljubavi (normalan osećaj) za mesto odakle sam..

Kako je sve počelo

Pre neku godinu, na radnom mestu, bio sam svakodnevno u kontaktu sa ljudima. Njihove priče, koje su osuđivačke ka drugima ili meni uspele su da me dovedu do toga da postanem malokrvan, pijem neke injekcije… Nisam to povezivao sa okolinom.

U redovima u banci, bilo gde gde se čeka, imao sam panične napade, ali sam to smatrao „normalnim“.
Nakon dve-tri godine sam shvatio koliko mi to smeta, koliko me čini besnim. Vratio sam film, video da me sve to već petnaestak godina nervira, još otkad sam bio u osnovnoj školi, verovatno i pre, otkako sam počeo da razmišljam.

Živeo sam neko vreme sa tim saznanjem. Ali, nedavno sam shvatio, da, nažalost, sve te osude, razmišljanja, poglede, srećemo kod kuće… Dakle, 24 sata dnevno, svakog dana…

Kada se pod tolikim neprirodnim i užasnim pritiskom godinama živi, normalno je da se desi pucanje. Razmislite da li je to tako kod vas.

Sad se vraćam…

Živiš u malom mestu, gledaš politička zapošljavanja, razne ljude koji se šepure, i to traje godinama. Nisi samo buntovan. Pesnica o zid je malo. Vremenom je počelo i samopovređivanje. Udaranje sebe pesnicama. To je dobro uspevalo da otera bes iz mene.

Godine su prolazile, a u ovom svetu nisam uspevao da funkcionišem. Naravno, usvajajući mišljenje iz kuće, da je to zbog mene a ne nečeg tamo… Pored svega, itekako sam svestan svih groznih stvari koje se dešavaju, ne krivim sebe, nisam previše strog.

Bilo je šansi za posao… slobodni udarci sa ivice šesnaesterca, promašaji. Osećao sam se kao da sam promašio prazan gol. Nakon takvih šansi, pad.

Iz štosa, druženja, počeo sam da pijem. Pio sam 3-4 puta nedeljno, poneko pivo ili žestinu, u početku da se opustim, a kasnije da se dobro napijem.

Uporedo, neki problemi u porodici dodatno stvaraju pritisak na mene. Imam više od 25 godina, vreme je za neke odluke. Opet dolazimo do mišljenje okoline. Zašto je to vreme baš za odluke?

Vrtimo se ukrug…

Bukvalno nisam mogao da dišem, dobijao sam panične napade, depresija je već uzela svoje.

Počeo sam na svoju ruku da pijem lekove, u malim dozama, naravno. Posle nekog vremena primećujem da uz to još bolje ide alkohol.

S vremena na vreme namerno sam uzimao jake doze lekova. Nakon možda samo godinu dana takvog „života“, misao koja se oduvek provlačila dolazi na površinu. Suicid je postao moja senka. Pokušavao sam nekoliko puta lekovima da oduzmem sebi život…

Jedne večeri sam nakon alkohola i dosta tableta, uzeo nož i počeo da nanosim sebi rane, povrede, sečem se po vratu i rukama. Bio sam sav isečen, ali igrom slučaja u kući nemamo oštar nož, pa nisam uspeo da nanesem teške povrede.

Završio sam na hitnoj, ispiranje… procedura… Posle toga sam krenuo na psihoterapiju.

Hvala Bogu i doktorki koja je odličan psihijatar. Drži me, poštujem terapiju i doze. Postoje užasno teški dani, vraćaju se misli, dolaze teški padovi. Ipak, postoji mesto, postoje dani, kada te ružne stvari nisu prisutne. Takvih dana je sve više.

Zbog toga, ako imate neki sličan problem, znajte da ga je moguće rešiti… To vam kažem ja, koji sam nekad, pa verovatno često, mislio da je nemoguće…

Ali, važno je boriti se. Borba!