Rešio sam da budem srećan
Čekao sam dan, da dođe ta poslednja kiša, da se javim da žurim, da ne bude gužva na putu, da preskočim ivičnjak, da omašim stub i da se ubijem, da se udavim u mom Dunavu. Da niko ne posumnja da je to bila moja odluka, da je to bio moj plan, moj izlaz.
Čekao sam kišu, a kiše nije bilo. Bio sam tužan što je nema, a bio sam tužan i što je čekam. Čekao sam je da padne u pravom trenutku, ne ranije, ne kasnije. Čekao sam je jer sam dugo tražio pravo mesto za taj kišni dan. I bilo mi je potrebno da se kiša pojavi na tom mestu, u pravo vreme.
Nije lako pronaći pravo mesto za kišu, i nije lako pronaći baš pravu kišu na tom mestu. Parkiram, i šetam, gledam ulicu, ivičnjake, travu i jedan metalni stub koji mi smeta. Pravim scenario gde da taj stubić promašim. Da li je to lako po kiši?
Vežbam, u glavi. Vežbam brzinu, vežbam ugao, vežbam izbegavanje stubića, vežbam prepuštanje, odustajanje, upadanje u reku i davljenje. I to mi nekako daje utehu da će posle prestati tuga. A tužan sam jer čekam kišu, a kiša ne dolazi.
Priprema za poslednji put
Vežbam kako izmišljam razlog da žurim, na putu ka mami. Vežbam osmeh dok joj govorim da žurim ka njoj, da slučajno ne čuje u tom smehu da ja nikada neću doći. I onda otplačem taj poslednji poziv, i plačem zbog kiše, i zbog ivičnjaka i stubića.
Sušna godina, kiša pada noću. Onda me grize to što će svakoga ko me je ikada video, čuo ili upoznao, moja kiša ražalostiti. Pa sam tužan zbog njihove tuge, pa sam tužan zbog moje tuge, pa sam tužan jer ne pada kiša… I onda plačem, danima, kada niko ne gleda, u bioskopu, dok spavam, dok se tuširam. Upao mi šampon u oči kažem, ako me pitaju zašto su mi oči takve. I nasmejem, se, napravim vic o tome, da se i drugi smeju.
Čekao sam dan, da dođe ta poslednja kiša, da se javim da žurim, da ne bude gužva na putu, da preskočim ivičnjak, da omašim stub i da se ubijem, da se udavim u mom Dunavu. Da niko ne posumnja da je to bila moja odluka, da je to bio moj plan, moj izlaz.
Nikome nisam rekao. Kada nekome kažeš, onda svi počnu da zbrajaju koliko materijalnih stvari sam stekao, koliko je meni u stvari lepo i koliko je drugima gore nego meni. To pričaju i kada im ne kažem da mi je loše.
Slomljenu dušu ne leče kožna sedišta.
Jednog dana, padne kiša.
Jednog dana ja krenem na taj poslednji put.
Jednog dana su mi se toliko tresle ruke da nisam mogao da javim mami da žurim.
Jednog dana sam parkiran na kružnom toku, pod nekom krošnjom koja je ukrupnjavala kiše kapi i udarala mi u stakleni krov. Toliko sam plakao da sam mislio da me čuje ceo grad.
Plakao sam zbog sve tuge što mi se toliko dugo taložila, pa sam plakao zbog sve tuge koju želim da izazovem, pa sam plakao zbog svega što nikada nikome nisam rekao, pa sam plakao zbog svega što sam ikada ikome rekao.
Plakao sam jer sam bio dobar i kada to nije trebalo, plakao sam jer sam ćutao, jer sam se smejao, jer sam zasmejavao.
Plakao sam jer sam odustao od svih stvari koje nemam. Pa sam plakao jer sam dobar, pa sam plakao jer plačem.
Plakao sam jer sam Dunavu poklonio mnogo, pa sam plakao jer bi me on sačuvao, plakao sam jer se ne umire tako lako.
Rešio sam da budem srećan, iako i dalje plačem
Tada, rešio sam da više ne čekam kišu. Rešio sam da kažem šta mi smeta, rešio sam da promenim sebe. Rešio sam da budem srećan.
I onda sam kasnije, opet čekao kišu, i još više plakao jer nisam uspeo da je dočekam, jer sam je izneverio kada je pala u pravom trenutku, jer mi je dala šansu da se ubijem, a ja je nisam iskoristio.
I danas često plačem.
Plačem jer je hod ka sreći dugotrajan proces, i postoji puno prepreka.
Plačem jer sam hteo da se ubijem, da unesrećim sve oko sebe.
Nisam nesalomiv, ne znam ni da li ću ikada biti, ali radim na tome da i meni pucaju samo one kore kojih se oslobađam, tražeći suštinsku svrhu i sreću.
Razgovor sa terapeutom je traumatičan, svašta se iskopa, ali ništa ne može da se poredi sa čekanjem kiše, a kiše nema.
Sada se iskreno nasmejem kad neko nehotice kaže: Ubiću se.
Tek kada shvatiš šta stvarno znači ta kukavička izjava, i kad sačekaš kišu, prestaneš da se sa time igraš.