Ne dozvoli da ti život bude tabu tema

Poštovanje Nesalomivi,

Prvo bih htela da vam zahvalim u ime svih nas koji se borimo svakodnevno, neki od nas i celog života, sa depresijom, anksioznošću i drugim stanjima koja su, nažalost, i dalje tabu tema na našim prostorima.

Depresija za mene nije tabu tema, nikad nije to bila, niti će biti. Otvoreno govorim o svojim tegobama, delim ih sa bližnjima i onima koji mi nisu toliko bliski, jer kad se problem prepozna i o njemu razgovara može se pomoći i drugima. Mnogima je takva pomoć preko potrebna, a da toga nisu ni svesni.

Moja priča traje već dugo, skoro da se i ne sećam drugačijeg stanja u svom životu. Mogla bi da stane u roman ali ne i u imejl, i zato ću se fokusirati na suštinu. Oprostićete mi ukoliko bude konfuzno, prosto se toliko toga dogodilo za mojih 40 godina, i teško je zadržati se na nekoliko detalja.

Problemi počinju u ranom detinjstvu, pored roditelja alkoholičara (oba), fizičkog zlostavljanja, batina, konstantnog straha od svega. Majka je dva puta pokušala da sebi oduzme život, nije uspela, umrla je pre dvanaest godina od raka, otac je jednom pokušao i uspeo, pre trinaest godina.

Rasla sam u porodici više srednje klase, roditelji su bili veoma visoko funkcionalni alkoholičari, i vešto su prikrivali svoje poroke od većine. Samo je uzak krug ljudi znao šta se dešava. Jedanaest godina starija sestra je “pobegla” u Ameriku sa sedamnaest godina, kada sam ja imala šest, na školovanje i više se nije vratila. Trenutno živi u inostranstvu, i takođe se bori sa sličnim problemima. “Ja sam bar uspela da pobegnem”, rekla je jednom.

Sestra je pobegla, ja nisam uspela

Prvi znaci anksioznosti i depresije počeli su već u pubertetu. Bila je to trema pred svaki ispit u muzičkoj školi, pri odgovaranju u osnovnoj, druženju sa vršnjacima i osećaju nepripadanja.

Depresija se manifestovala stalnim osećanjem beznađa, tuge, povlačenja, ispisivanja beskrajnih citata Poa i njemu sličnih pesnika. Imam sreću da sam ipak suštinski ekstrovertna osoba, pa se i kod mene teško može “videti” moje pravo stanje i osećanja. Ipak, sa godinama ide sve teže.

Prva terapija je bila na inicijativu mojih roditelja: u dvanaestoj godini dobila sam kapi valerijane. Naravno, nakon toga, nisam se suočavala sa svojim problemima već sam ih samo podmazivala lekovima. Tada su se roditelji razveli, ostali u “OK” odnosima, a majka se žestoko odala alkoholu.

Satima smo sedele za kuhinjskim stolom, sećam se beskrajnih pitanja, kako da rešimo problem… Šta želiš da učinim? Želiš li lekara, prijatelja…? Bila sam spremna da uradim bilo šta samo da je usrećim i „popravim“. Ništa nije pomoglo, i takvo stanje je trajalo skoro do njene smrti.

Roditelji

Imala sam osamnaest-devetnaest godina kad sam otišla na psihoterapiju koja je trajala dve godine. Sve je to bilo površno, nezrelo, i naravno, uz lekove koje sam tada već sama uzimala od majke. Majka je u to vreme obolela od primarnog raka dojke, nakon pet godina i sekundarnog tumora kostiju od čega je i umrla.

Bila sam oslonac, domaćica, kupala sam je, presvlačila, radila i imala bebu od godinu dana. Borba je trajala skoro deset godina.

Sa ocem je bila druga priča, ali ipak nekako slična. U srednjim godinama je izgubio kompas, odao se kriminalu, pa sam provela dobar deo vremena po zatvorima, sa advokatima, u iznalaženju načina da  pošaljem “taj jedan prokleti paket mesečno”, kako je znao da kaže. Kao da mu je to bogom pripadalo, a da on nije bio odgovoran za svoje postupke.

Kao svaka dobra ćerka, činila sam sve što sam mogla, a ostatak vremena sam provodila uz osećaj krivice što nisam u mogućnosti da obezbedim sve što mu je potrebno.

U vrtlogu

Život me je oko dvadesete ubacio u vrtlog, iz kojeg sam se trgla tek pre šest meseci. Oboje su umrli, ja sam ostala sa svojom porodicom, uz borbu za opstanak, i ništa od svega što sam prošla nisam uspela da svarim.

Život ne pita, samo tera napred, i u želji da svom detetu ne stvorim iste probleme i užase kroz koje sam sama prošla, nisam dozvolila sebi da se slomim.

U tome sam i uspela, ali plaćam cenu toga, i znam da ću je i dalje plaćati. Neka, vredi, jer imam pored sebe dete koje ne zna šta znači strah za egzistenciju, strah za život, strah od nesigurnosti, nestabilnosti, ma strah od svega. Moja draga prijateljica je lepo rekla: “Draga moja, ti guraš u crvenom već godinama, pazi…”

Nakon kraha, i spoznaje ličnog propadanja došla sam u suzama kod psihijatra u martu ove godine, a zatim i do psihologa kod kojeg idem i dalje. Jasno je da će taj proces trajati, s obzirom na to da je mnogo godina i stvari bilo potrebno da se problem stvori, zato treba vremena i za boljitak. Sada pristupam svemu mnogo zrelije, i veoma rešeno. Raduje me kada mi doktor kaže da sam rešila da se izborim sa napadima i da misli kako neću odustati dok se to ne desi. Disciplinovala sam se, nalazim načine da se ne osećam krivom, odgovornom za sve oko sebe…

Polako pronalazim sebe. Iskreno, to i jeste moj najveći problem. Izgubila sam sebe vodeći računa o drugima. Pre šest meseci nisam znala ni šta mi pričinjava zadovoljstvo (!?). U međuvremenu sam se setila da volim cveće, pa sam se posvetila sađenju, gajenju. Zatim čitanju, pa sam se prisetila nekih dobrih knjiga. Sada sam kod slikanja, projekat je u toku, i to me raduje.

Borite se, ništa nije zauvek crno

Želim svima da poručim jedno: borite se. Ništa nije zauvek crno, kao što nije ni belo. Živimo u amplitudama, i sa time se treba pomiriti. Prihvatiti svoju prošlost, i biti zahvalan što nas je učinila ljudima kakvi danas jesmo.

Kada pogledam svoje dete, ja sam srećna žena. Uspela sam! Da, sve što sam prošla me je oštetilo… ali i definisalo, kreiralo. Postala sam borac, ne po prirodi, već iz nužde. Ne gledam na to kao na nešto loše, dobro je, jer znam da se suočavam i rešavam, a to su dve najvažnije spoznaje i sposobnosti u borbi sa depresijom.

Borite se, dragi moji, nikad se ne predajte. Čak i kada deluje da nema kud, pozovite, tražite pomoć, vičite, nije sramota – ljudi smo, bića od krvi i mesa. Kada boli noga, idemo ortopedu. Kada boli stomak, gastroenterologu, za srce kardiologu… Kada zaboli mozak (što je moj sin kao mali znao da kaže, kada napravi glupost, pa ne zna kako da se izvuče), onda idite kod Nesalomivih, u svoj dom zdravlja, gde god. Samo budite otvoreni i strpljivi. Nagrada neće izostati, verujte mi!

Srdačan pozdrav,

Bojana