PODRŠKA 24h 0800 001 002

Anonimni autor

"Pred tobom nije zid, uvek postoji izlaz"

Pred tobom nije zid, uvek postoji izlaz

Često pomislim da sam u bezizlaznoj situaciji. Situacije su uvek različite, a jedino što ih povezuje je neverovatno suženje moje svesti koje traje određeno vreme (sat,  dan, nekad i nedelju). U tom periodu, koji se čini kao da će večno trajati nije važno ništa osim problema koji muči moj mozak

Alarm u glavi se javlja i poručuje mi: „Imamo problem! Imamo problem!“ Počinjem teško da dišem, da se tresem i da se znojim, osećam se kao da ću svakog trenutka pasti u nesvest. Mozak ne prestaje da upozorava. „Nećeš uspeti ovo da rešiš! Bezvredna si! Uvek sve upropastiš!”

Ostajem bez vazduha. Alarm se ponovo javlja: „Nemoj da padneš u nesvest! Ako padneš u nesvest odvešće te u bolnicu! Kako te nije sramota da trošiš vreme hitnoj pomoći, a nije ti ništa?”

Ako u toku dana ne rešim problem, preko noći, naravno, ne spavam jer mi to moj mozak ne dozvoljava. Najgore mi je uvek, kao u pesmi Goblina, negde pred zoru, pošto me tad savlada umor i ne mogu trezveno da razmišljam.

Bez izlaza

U svom mladom životu, imala sam tri velike „bezizlazne“ situacije i sve su, na neki način, bile povezane sa mojim akademskim obrazovanjem, tj. sa birokratijom obrazovnih institucija. Ipak, smatram da sama priroda problema nije presudna, pošto bi moja tendencija da na loše događaje reagujem kao da su tragični sigurno našla neki drugi način da se ispolji.

Prva takva situacija bila je povezana sa upisom na narednu godinu fakulteta, druga sa diplomskim radom, a treća sa useljenjem u studentski dom.

Kada se pokazala mogućnost da neću moći da diplomiram u roku osećala sam se kako bi najlakše i najlepše bilo da mogu samo da pritisnem dugme i nestanem, da me se niko ne seća i da svi zaborave da sam ikada postojala. Nije baš lako poništiti svoje postojanje, a potpuno je nemoguće izbrisati sećanja drugih osoba (iako mi se tada činilo drugačije).

Moje telo je, međutim, želelo da mi ispuni želju i krenulo u autodestrukciju kontinualnim napadima panike tokom nekoliko sati. Oko 5 ujutru ušla sam na SOS čet klinike „Dr Laza Lazarević“. Osoba sa kojom sam razgovarala dobra dva sata pomogla mi je da jasnije sagledam situaciju, tj. da izađem iz stanja sužene svesti u kom sam se nalazila.

Šta god da se desi, uvek postoji neko ko može da ti pomogne

Kada sam „progledala“, shvatila sam da moja situacija zapravo nije bezizlazna, iako se meni činila takvom, i da samo može da ima ishod koji se meni ne bi svideo. Na kraju uvek postoji neki ishod, nikada se ne dođe do zida. Međutim, u takvim situacijama, osećala sam se obično kao da sam deo nekog programa koji ima grešku u kodu. Kada je pokrenut, radio je, dok nije stigao do greške i onda je stao.

Moja bliska prijateljica mi je toku jedne krize rekla: “Šta god da se desi, uvek postoji neko ko može da ti pomogne, samo treba da se osvrneš oko sebe i pitaš”. To me je ohrabrilo, zato što sam se osećala kao da sam sama na svetu i da me minuti dele od spavanja na klupi u parku (po mom tadašnjem viđenju, zauvek).

Za kraj, nisam obećala sebi da se nikada više neću osećati loše, niti da nikad više neću paničiti. Obećala sam da ću sledeći put kad mi bude neverovatno teško sebi postaviti pitanje: „Da li vidiš zid ispred sebe?” Znam da bih u trenutku sužene svesti to zaboravila da uradim, zato sam to zapisala na radnom stolu, da me to pitanje dočeka svakog jutra.

P.S. Diplomirala sam u roku 🙂

Studentkinja (22)

Ostale priče najjačih ljudi na svetu

Ivana Ranković

Bez obzira šta nas je odvelo u depresiju, koji god …

Matija M.

“Ljudi ne razumeju da ih ne razumem” Biti neko kao …

Milena i Aleksandra Janković

Od osamnaeste godine patimo od agorafobije. Danas imamo dvadeset četiri …

Danijela Panić

HOD KROZ PRAZNINU Proleće me je ove godine zateklo nespremnu …