Bojao sam se svega: Kako sam izgubio i pobedio sebe

Dok sam imao problem niko mi nije verovao, zašto bi sada bilo drugačije? Ipak, na meni je da ispričam šta mi se dešavalo, verodostojno, i da možda na osnovu pojedinačnog slučaja dođem do opšte ideje.

Teskoba koja me je stiskala nije mi dala mira. Tišinu sam zamenio pevanjem, zujanjem u ušima, idejama o različitim strahovima.

Sve vreme je postojalo nešto u meni, kao kamenje, i čekalo priliku da se ispolji.

Sedeo sam za kompjuterom, gluvario, i shvatio jednu stvar: a to je da moram da odem kod psihijatra.

Nisam mogao sam da se izborim sa demonima

Zašto sam to uradio? Neki bi rekli zato što sam bio slab, nisam mogao sam da se izborim sa demonima. Iskreno da kažem, i nisam.

Plašio sam se iracionalnih bića i stvari, paranoja je najgora stvar. Sedeo sam i taj bi osećaj počeo da se vraća. Razmišljao sam: ne ponovo ovo, samo ne ponovo ovo!

I to je bio okidač. Javio se strah od straha i povukao strah za sobom.

Izgubio sam. Sedeo sam pognuto, dok mi je mozak bombardovalo milion informacija i strah koji nisam mogao da razumem je trajao i trajao, povećavao se i povećavao. Čega sam se bojao? Svega!

Običan smrtnik ne veruje u depresiju. Sve su to izmislili. Samo slabić može da dozvoli sebi da ga povuče tama, crnilo i nekontrolisani strah. Meni se to desilo.

Psihijatar ili psiholog?

I tako, odlučio sam da odem kod psihijatra. Isprva mi je delovalo kao jedino rešenje. Samo što većina ljudi u toj situaciji zaboravlja da je psihijatar osoba koja je završila Medicinski fakultet i specijalizovala se za duševne bolesti, dok je psiholog završio psihologiju i pruža psihološku pomoć i podršku.

Poenta priče je to što je psihijatar tu da leči posledice i psihičke bolesti, dok je jedna branša praktičnih psihologa tu da leči uzroke. Samim tim, otići kod psihijatra da komuniciraš ne funkcioniše. On će te pogledati, odrediti terapiju uz redovne nedeljne kontrole.

Otvoreno nagoveštavam da sam ja bipolarna osoba u njihovim knjigama i kartonima. Bipolarni poremećaj ili manična depresija podrazumeva nemogućnost kontrolisanja prelaska iz plusa u minus.

Poželeo sam samo da se prepustim

Da li bipolarni poremećaj postoji? Iskreno smatram da većina ljudi na dnevnoj bazi veoma često menja raspoloženje, iz srećnog u tužno, ipak u takvom vremenu živimo da se teško ustaljujemo u jednoj jedinoj emociji.

Ja sam se stvarno osećao loše i nisam mogao da živim sa tim osećanjem. Želeo sam da na bilo koji način izlečim svoju psihu, ali kada sam video da mi je prepisana terapija koja će me iskulirati vremenom i da je zapravo anksioznost sa maničnom depresijom bolest uma koja može da rezultira u samodestrukciji, poželeo sam samo da se prepustim i vratim u nekadašnje stanje.

Bio sam razočaran svetom kojim sam do tada idealizovao

Svom uništenom umu dozvolio sam da krene da uzima lekove, iako su svi iz okoline bili u fazonu to je placebo, nemoj to radiš, jedino sam sebi možeš da pomogneš.

I bili su u pravu, donekle. Devedeset procenata u izlečenju psihičkog problema kao što je depresija zavisi od čoveka i njegovih razmišljanja, ostalih deset posto se jedino lekovima može iskulirati.

Depresija je osećanje koje je neartikulisano, ne može se kontrolisati i jednostavno se vezuje za ljude čija se ideja o svetu nije poklapala sa realnošću. Bio sam razočaran svetom oko sebe. Što sam više čitao, to sam više video; što sam više video, to mi je bilo gore. Jer idealizovao sam svet! Idealizovao sam ljude! Na kraju sam racionalizovao sve na taj način što sam se razočarao, izgubio iluzije, prihvatio svet kakav jeste. Ali, problem je bila promena.

Neki to uspevaju sami, nekoga to uopšte ne zanima, nekima se to i ne dešava. Ja nisam u toj ekipi. Pobedio sam depresiju i anksioznost, iako se ponekad ponovo vrati. Sada znam kako je živeti sa sobom bez sebe.

Čovek mora pobediti bolesti

Pisanje mi je pomoglo, ali u fazi bolesti nisam mogao da se koncentrišem ni na šta. Neko bi rekao da sam slabić, idiot, čovek koji ne ume da kontroliše stvari oko sebe. Ne znam, valjda sam bio previše zaštićen i kada je uzda pukla i videvši sa druge strane sav taj čemer i jad, jednostavno sam osećao svetsku bol.

Naučio sam da ne dozvolim drugima da mi ispiju emociju. Naučio sam da pobedim sebe tako što sam se pokrenuo, trgnuo.

Želeo sam da nešto konkretno učinim sa sobom!

Depresija nije mit, nemojte nikada da omalovažavate takve ljude. Njima treba pažnja, a ne produbljivanje problema. Ja sam sada srećan i zadovoljan, živim, mislim, možda čak i više nego što bi trebalo, ali da nema toga ko zna šta bi bilo sa mnom.

Otići kod psihijatra nije bauk. Nije važno šta misle drugi. Sebi morate pomoći da bi vas cenili. U avionu nagoveštavaju da ako dođe do pada pritiska majka prvo sebi stavi masku pa tek posle detetu.

Ne možeš da voliš, ako ne voliš sebe! Prihvati svoj problem i ne guraj ga u zadžepak svesti. Nemoj hraniti monstruma. Kada postane jači od tebe pobediće te!

A tada će već biti kasno!