I muškarci plaču: Pobedićeš strah kad naučiš da živiš sa njim

Teško je izaći na kraj sa sopstvenim emocijama. Imamo ih svi, a kao da i dalje moraju da se kriju. Pripisuju se ženama, dok muškarci moraju biti mačo, bahati, moraju da lupe šakom o sto i pokažu zube. Ali šta ćemo kada taj isti bahati, mačo mužjak ostane sam sa sobom i shvati da mu je psiha izvrdana i uništena? Da li će se boriti u sebi tako što će ponovo udarati o sto čekajući da pesnica postane referentna tačka kojom se izbacuju negativne misli?!

Pre nekog vremena, pričao sam o svojim unutrašnjim problemima, iako ne volim da se eksponiram na taj način. Ovo je, ipak, Srbija i ljudi će uvek pronaći dlaku u jajetu i okrenuti se protiv tebe. Ali stisnuo sam zube i rekao sebi: Dobro, rekao si šta si imao, ljudi su pročitali, da li će se završiti na tome?

Reći ću nekoliko stvari, čisto da pokažem da čovek nije zvečka, niti zver, životinja koja mora da se ponaša po ugledu na pećinske ljude. Ne!

Visok sam 1,91 m, težak 85 kg, u odnosu na ljude svojih godina delujem kao pojava, tako su mi bar rekli.

Sviram, pišem, završavam književnost i plašim se! Čega?

„Čega može toliki čovek da se boji“, pitaju me kada im to kažem.

Ni sam ne znam. Svega, a i ničega!

Dugogodišnji problem sa anksioznošću se vratio

U poslednjih šest meseci doživljavam s vremena na vreme napade panike, nelagodnosti, osećaj kao da sam izvan svog tela i gubim kontrolu! Zašto? Sviram u vrhunskim bendovima, radim stvari koje obožam, imam devojku koju volim, srećan sam u životu! Ali i dalje se plašim!

Postavljao sam sebi pitanja:  Zbog čega bi se plašio kada imaš sve? Šta je uzrok strahu? Ima li to uopšte veze s tobom?

Naravno da ima veze sa mnom. I ne zavisi od spoljašnjih uticaja. Naravno da će četiri kafe dovesti moje telo brže do panike jer kafa podstiče hormon stresa, ali svestan sam da nije kafa razlog moje anksioznosti. Nesreća nije ni u okolini, jer sam trenutno neverovatno zadovoljan i srećan.

Pričao sam sa jednom devojkom, drugaricom, koleginicom, koja me je pohvalila zbog toga što pišem o depresiji; došli smo do zaključka da, zapravo, nije poenta priče doći do rešenja, biti srećan i zadovoljan.

Ljudi su previše opsednuti zadovoljstvom i hedonizmom, mogućnošću da ne osete onu drugu stranu čoveka koja te, takođe, čini čovekom.

Promovišu se razni lekovi protiv bolova, anksioznosti, depresije, samo da bi čoveku dali na kašičicu delić iluzije.

Pobedićeš strah kad naučiš da živiš sa njim

Ja, eto, ne želim da budem srećan i ne želim da izlečim svoju anksioznost. Želim da je pobedim na taj način što ću prihvatiti sebe takav kakav jesam!

Pustiću dušu da pati!

Biću strah!

Ne pobeđuje se tako što negiraš strah i svakako ne tako što će trenutno nestati! Pobedićeš ga kada budeš naučio da živiš sa njim i prihvatiš ga kao neodvojivi deo sebe.

Teško je, ali jedina pobeda mora biti prihvatanje da problem nije van tebe, već je tvoj neodvojivi deo, koji će uvek biti tu.

Dok ovo pišem dolaze mi osećanja. Shvatam da sam to ja! I pobediću tako što ću biti strah!