PODRŠKA 24h 0800 001 002

Miroslav Mišić

"Bori se, ne daj da te život nokautira"

Bori se, ne daj da te život nokautira

Ovo nije prošlost. Ovo nije budućnost. I ovo nije fikcija. Ovo je moj život. Moja realnost. Ali i moja životna poruka svima: Bez obzira na to koliko vas snažno udara život, nikad nemojte da odustanete bez borbe.

Godine 2002. otišao sam na služenje vojnog roka. Ponosan, mlad i zdrav. Jak, u punoj snazi. Te godine sam mogao da uradim salto unapred i unazad. Verujte mi na reč.

Posle pešadijske obuke prekomandovan sam u Kopnenu zonu bezbednosti. Šest meseci pancir, pet punih okvira i metak u cevi. Na sve strane su bile posejane „paštetice“ i protiv-tenkovske mine. U početku se plašiš sa svakim korakom koji napraviš. A onda strah nestane. Više te nije briga.

Vratio sam se krajem godine i završio kod psihijatra. Zapravo, nisam završio – tek sam počeo. Od tada do danas sam na jakim lekovima.

Više nisam bio isti. I neću biti dok sam živ.

Začarani krug

O roditeljima brinem poslednjih deset godina. To me je sprečavalo da nađem stalni posao i imam stalne prihode. Život mi se sveo na brigu o njima i odbranu stana od izvršitelja.

Kako je vreme prolazilo, roditelji su starili i mogli su sve manje da rade. Trenutno su kod mene u stanu od 35 kvadrata. Oni su u dnevnoj sobi a ja u maloj radnoj sobi sa balkonom čija vrata imaju samo jedno staklo. I hladno je.

Hladnoća mi ne smeta, jer u dnevnoj sobi roditelji imaju uljani radijator. Za hranu, mesečno imamo na raspolaganju 20.000 dinara. Ne mogu da radim i istovremeno brinem o njima.

Majka je psihijatrijski pacijent i srčani bolesnik, jedva hoda. Otac takođe. Gotovo sve vreme su u krevetu. Zavaravao sam se neko vreme i tražio pomoć u Centru za socijalni rad u Nišu i u Gerontološkom centru.

Najviše boli što me niko nikada nije pozvao i pitao kako sam. Od mene su tražili pomoć i kad sam razmišljao da se ubijem. Možda me je to spasilo. Da pomognem drugima.

Nikada mi niko u životu nije pomogao i brzo sam shvatio da sve moram sam. Jedini izuzetak je Caritas Srbije i neki ljudi sa Beogradskog filozofskog fakulteta. Biću im zahvalan za svu pomoć dok sam živ.

Kucaj, i otvoriće sejim

Nekad jednostavno ne mogu više da podnesem pritisak. Pre nekoliko meseci je taj pritisak počeo da se manifestuje i fizičkim simptomima. Jedva sam hodao od iscrpljenosti.

Ipak, nešto mi je govorilo da treba da se borim. I potražio sam pomoć na pravom mestu. Od jedne terapeutkinje u Nišu dobio sam savet da pola sata dnevno udaram u bokserski džak. Kako mi je rekla, moj rezervoar za stres je bio prepun i hitno je trebalo otvoriti ventil.

Brat mi je pomogao finansijski i javio sam se u boks klub u Nišu tražeći neki program rekreativnog boksa. Moj sadašnji trener mi je rekao da je džak najbolji način da se oslobodim stresa. I otišao sam na prvi trening. Pa na sledeći.

Udara život, ali udaram i ja

Svaki put kad mislim da ne mogu da ustanem iz kreveta, da me je život nokautirao, dođe vreme za novi trening. Navučem rukavice i stajem pred džak. I udaram. Snažno.

Udara život, ali udaram i ja. Borim se.

Nikad ne odustajte bez borbe. Nikad!

Ostale priče najjačih ljudi na svetu

Ivana Ranković

Bez obzira šta nas je odvelo u depresiju, koji god …

Matija M.

“Ljudi ne razumeju da ih ne razumem” Biti neko kao …

Milena i Aleksandra Janković

Od osamnaeste godine patimo od agorafobije. Danas imamo dvadeset četiri …

Danijela Panić

HOD KROZ PRAZNINU Proleće me je ove godine zateklo nespremnu …