PODRŠKA 24h 0800 001 002

Anonimni autor

"Objavila sam rat svojoj bolesti"

Depresiju pobeđuješ sam, svakog dana

Prvo osamostaljivanje,  posao  u korporaciji, shvatanje da sam promašila profesiju, pucanje duge veze na najružniji mogući način, ulaženje u drugu vezu, u nešto predivno ali neizvesno, selidba – sve  to za manje od šest meseci. I pucanje. Preko noći, za nedelju dana. A onda sam odlučila da pobedim bolest.

Oni

„Smatram da u današnjem sistemu ne postoji osoba koja je u potpunosti svesna  sveta oko sebe, a da ne pati od promena        raspoloženja.“ (Moja drugarica)

„Radi nešto, normalno da si u depresiji.“ (Moja majka)

„Zašto moji roditelji nisu znali šta znači  depresija? Zato što su imali pametnija  posla, vi imate mnogo slobodnog vremena.“ (Moj otac)

„Depresija je razmaženost.“ (Moj dečko)

Ljudi koji se nisu borili sa depresijom, ili nisu osvestili da imaju neki oblik bilo kakvih stanja koja zahtevaju pomoć.

Moja drugarica – od problema, beži u izlaske.

Moja majka – anksiozna, sa opsesivnim mislima, iracionalnom brigom o strašnim  ishodima običnog ne javljanja na telefon.

Moj otac – socijalni problem, ili u narodu poznato kao: „ne ume da kaže ‘ne’, nikome, nikada (osim ako to nešto ne gazi  njegove moralne principe).

Moj dečko – prošao ozbiljnu terapiju,  lečenje bolesti zavisnosti.

Ja

Imam dvadeset sedam godina.

Od petnaeste do dvadeset četvrte  sam, kao i većina tinejdžera u mom okruženju, kasnije studenata, provodila dane sa društvom, izlazila, pila, eksperimentisala „lakim drogama“, imala momke, uvek se smejala! Uvek je sve bilo dobro! I kad nije…

Ja sam jaka, nema emocija, sve je dobro.        Harmonični odnosi u porodici, savršena „matična ploča“ za zdravo odrastanje i kasniji razvoj.

Doduše, uglavnom nije bilo previše zagrljaja u mojoj kući, niti plakanja, niti iskazivanja onih istinskih najdubljih emocija koje poseduje svaki čovek. To je,  izgleda, mojima slabost. Treba uvek da je     dobro. Treba biti jak pred svima, da ne sekiraš najbliže ako ti nije dobro, a da ostali, manje bliski, ne pitaju zašto ti nije dobro.

To, na primer, ima 99% porodica, i njeni članovi uglavnom veoma teško prihvataju te stvari, jer su uvek sve radili iz najbolje namere za svoje najbliže, ali na pogrešan način. Priča za sebe o kojoj bih mogla zaseban tekst da napišem, i zbog toga na primer, smatram da je porodično lečenje jako važno, jer nikada nije samo pojedinac  u pitanju.

Izlazak iz zone sigurnosti. Slom

Elem, dolazi prvo osamostaljivanje,  posao  u korporaciji, shvatanje promašene profesije, tj. fakulteta u tom trenutku, pucanje duge veze na najružniji mogući način, ulaženje u drugu vezu, u nešto predivno (što je zamaskiralo ozbiljnu realnu psihičku uzdrmanost), selidba. Sve  to za manje od šest meseci.

Pucanje.

Preko noći, u nedelju dana.

Počinjem slabije da se viđam sa prijateljima, sa roditeljima, spavam do pet posle podne, ne mogu da ustanem iz kreveta. Oslabila sam četrdeset kilograma. lzbegavam posao, jer u tom trenutku mogu  da delimično radim od kuće. Ali je sve to tenzično, jer zapravo to ne smem da radim,   plačem svakog dana.

Završavam nekako poslovne obaveze, a duša mi vrišti. Ne mogu više.

Lično nezadovoljstvo, nagomilano očekivanjima, dovodi do potpunog sloma  Iičnosti.

Stvaranje nesigurnosti, rađanja ekstremne ljubomore, posesivnosti, opsesivno-kompulsivnog poremećaja.

Postajem opsednuta svojim dečkom, njegovim provođenjem vremena sa mnom, njegovom decom, bivšom ženom. Nezadovoljna sam (blaga reč) na svakom polju    svog života.

Zapisujem polja svog života, ili  šta bi trebalo da čini jedan život, od nula  do deset, i shvatam da mi je svako polje, osim seksualnog života (što je čudno u takvim stanjima) – 0.

Počinjem ozbiljno da maltretiram i emotivno  uslovljavam svog dečka.

Sve iz sopstvenih nerealno velikih nesigurnosti i iracionalnih strahova, koji naravno bude spektar drugih emocija, reakcije  i emocije koje nisam znala da posedujem.        Dok se sve to dešava, ja toga nisam svesna. Manipulišem, dok depresija zatvara krug iz koga ne vidim izlaz. Ne mogu tačno  ni da shvatim šta se dešava, već krivca tražim u dečku.

Moja bolest upravlja mojim životom

lzlaz je prekidanje odnosa, jer nisam svesna ni u jednom trenutku da sam upravo ja, ili tačnije moja bolest, ta koja    upravlja i odnosom i mnome.

Onog trenutka kada sam postala svesna da to nisam ja, da ja te emocije ne želim da  imam, da reagujem kao neka druga osoba, da maltretiram nekoga koga volim i ko me voli – dovodi do misli o samoubistvu. lmala sam sreće da sam toga postala svesna. To je deo ličnosti koji je jak, koji ne želi da se preda i, nažalost, to ne poseduju svi ljudi, ali svakome pomoć dobro dođe. Neophodna je.

lz ljubavi prema dečku shvatam da nešto    ozbiljno nije u redu, i dalje ne znam tačno šta, ali znam da mi ni najmanje ne prija, da me ubija. Verujem mu i rešavam da potražim pomoć.

Jednog, drugog, trećeg… Saveti za metod          ovaj, onaj… Ne valja. I dalje ne radim ono što mi kažu. Znači da to nije suština. To mi samo okupira mozak da ne  razmišljam, ali to nije rešenje.

Želim tačno da znam šta mi se dešava. Želim da se izlečim, a ne da se zalečim.

I, jednog dana, rešila sam da objavim rat samoj sebi, odnosno svojoj bolesti. Prihvatila da imam bolest koja radi protiv mene, mog bića, tela i mozga. Znači, ili će pobediti ona ili ja.

Objavila sam rat svojoj bolesti

Počinjem da zapisujem sopstvene svakodnevne „greške“, da hvatam okidače  za reagovanja, za nesigurnosti, za ljubomoru, neverovanje, sumnju… Postajem svesna sopstvenog problema. Shvatam da je to verovatno depresija u kombinaciji sa anksioznošću.

Sve što mi se desi, a da mi ne prija, i da barem intuitivno znam da nešto tu ne valja,  radim suprotno.

Ako želim da spavam i kad prođe podne, znam da to bolest želi – ustaću.

Ako ne mogu da se istuširam, bolest to  želi – znači, istuširaću se.

Ako ne mogu da se obučem i izađem iz kuće, to bolest želi – uradiću suprotno.

Sve što znam da me ubija, skupljam nadljudsku snagu, uz plakanje, manjak energije (jer depresija sve jede), uvek na ivici da prelomim i vratim se u krevet.

ODLUČUJEM da ne radim tako.

Odlazim kod psihijatra. Dobijam najmanju  dozu lekova. Ujutru elicea od 5 mg i 1/8 rivotrila uveče.

Dijagnoza: depresija i anksioznost.

Pitam: „Zašto tako mala doza lekova? Meni zaista nije dobro.”

„Dišite, udahnite i nastavite sa tim što radite, svaka čast!”

lzlazim, ništa mi nije jasno. Šta to radim?

Pronalazim „adekvatnog“ psihologa, jer sam dobila savet psihijatra da idem i na  razgovore sa psihologom, jednom nedeljno, dok pijem terapiju.

„Ali“, kaže, „samo ako ste odlučili! Drugačije vam ni psiholog neće pomoći.”

Depresija testira granice, naše i  ljudi koji nas vole

Empatija i saosećanje za ljude koji se bore    sa depresijom mora postojati. Do određenih granica.

Depresija testira granice, i naše i, preko nas, ljudi koji nas vole.

Odnosi se prekidaju, mi lagano umiremo. Dakle, depresiji ne može stati na put niko  sem nas samih.

Shvatila sam da depresiju prevelikim razumevanjem  mazim, da joj  pomažem da raste i da se razvija. Otežavam sebi izlečenje od nečega što bukvalno može izaći iz mog duha, mozga i tela.

Postoji snaga u svakom pojedincu

Nadam se da će ova moja, ne u potpunosti sveobuhvatna (jer bi to bio tekst od 50 strana) nekome uliti nadu i veru u  to da postoji snaga u svakom pojedincu, da čuči  negde ta volja koju je veoma teško, ali ne i nemoguće iščupati.

Vapaji i vrisci koji izlaze iz nas dok se borimo sa ovim podmuklim stanjem – bilo bi dobro da budu tu kako bismo zaista čuli sebe, svoje biće, da se  ne predajemo. Oni su signal da nešto nije u redu,   a ne signal za ušuškavanje i negovanje bolesti u sebi, i traženje od drugih da se izbore s tim umesto nas samih jer je to, sigurna sam, nemoguće.

Ostale priče najjačih ljudi na svetu

Ivana Ranković

Bez obzira šta nas je odvelo u depresiju, koji god …

Matija M.

“Ljudi ne razumeju da ih ne razumem” Biti neko kao …

Milena i Aleksandra Janković

Od osamnaeste godine patimo od agorafobije. Danas imamo dvadeset četiri …

Danijela Panić

HOD KROZ PRAZNINU Proleće me je ove godine zateklo nespremnu …