Psihoterapija mi je pomogla da ojačam i ponovo živim

Otkrila sam da imam depresiju u 27. godini, otprilike šest meseci nakon raskida ozbiljne, dugogodišnje veze, sa partnerom sa kojim sa živela i čije sam dete odgajala kao svoje, nakon suočavanja sa majčinim zdravstvenim problemima i karantina zbog koronavirusa.

Provela sam dva meseca konzumirajući previše alkohola, hranila sam se ponekad nedovoljno, a ponekad prekomerno, ali svakako nezdravo, spavala sam jednako neregularno i osećala se kao da se u svakom trenutku na „emotivnoj klackalici“.

Bez tada vidljivog razloga (povrede, bolesti ili drugog događaja), dobila sam tahikardiju i napade panike, užasnu malaksalost koja nije prolazila ni posle deset dana „odmaranja“, nisam bila u stanju da funkcionišem ni fizički, ni mentalno, pa sam počela da se plašim da sa mojim zdravljem nešto ozbiljno nije u redu.

Prvo sam proverila štitnu žlezdu, pa srce, pošla na pregled kod neurologa. Sve je delovalo normalno, kao i opšta krvna slika. Endokrinolog me je posavetovao da se obratim psihijatru, što sam i učinila, misleći da sam, što kažu, „premorena“.

Psihijatar je posle nekoliko minuta razgovora ustanovio da bolujem od depresije i da sam u tom trenutku proživljavala težu epizodu. Svi simptomi, telesni i mentalni, ukazivali su na to.

Za sve postoji način, pravi korak, strategija

Moja prva reakcija kada mi je lekar prepisao lekove bila je strah. Ali samo nakratko. Kad sam izašla iz ordinacije, sela sam u prvi kafić i popila „poslednju“ čašu vina, udahnula duboko i rešila da odmah to veče krenem sa terapijom i ne dopustim bilo kakvom strahu da me spreči u lečenju. Štaviše, bilo mi je odmah bolje kada sam saznala da je to što me muči depresija, a ne nešto „nerešivo“. Odlučila sam da gledam na lekove koje sam dobila kao na bilo koji drugi lek koji uzimam kada nešto nije u redu u našem telu.

Sa psihoterapijom smo takođe krenuli odmah i nastavljamo sve do danas. Prvo jednom nedeljno, a kasnije malo ređe.

Lekovi su brzo „odradili“ svoje – digli su me na noge i dozvolili mi da ponovo lučim hormone koji su mi potrebni za normalno funkcionisanje, a psihoterapiju sam doživela kao jedno potpuno novo, jedinstveno i čarobno iskustvo.

Psihoterapija mi je dala šansu da život počnem da gledam sa potpuno druge tačke gledišta, da poverujem da je sve lepo moguće i da za sve što želimo da nam se desi postoji način, pravi korak, strategija, a za sve loše ili za sve što ne uspeva postoji obrazloženje, spokoj, pomirenje.

Cilj psihoterapije je, kako moj terapeut kaže, da ojačam svoj karakter i da sazrim. U početku nije bilo nimalo prijatno čuti za sebe da sam nezrela, međutim, vrlo brzo sam počela potpuno svesno da učestvujem u tom procesu sazrevanja, pa čak i da uživam u tome.

Ne želim da prekinem psihoterapiju, to je jedinstveno iskustvo

Moja terapija bi trebalo da traje godinu dana, međutim, ja lično vidim toliko potencijala u njoj, da sumnjam da ću je ikada prekinuti. Možda će se samo svesti na savete, a ne na lečenje, ali proces u kojem pred stručnjakom koga ceniš verbalizuješ sve što ti se dešava suština je ljudske emotivne, socijalne, verbalne i intelektualne inteligencije.

I pre psihoterapije, a s obzirom da sam filolog, vodila sam se rečenicom da „stvari počinju da postoje u momentu kada ih imenujemo“. Psihoterapija je ovoj konstantaciji dala potpuno novu i čvršću dimenziju. Ovo, u kombinaciji sa voljom da mi bude bolje, sa potpunim poverenjem u terapeuta (za koga smatram da sam blagoslovena što sam naišla baš na njega), kao i pomisao da svakako ne može da mi bude gore, doprinelo je tome da sam danas jača nego ikada ranije. Istovremeno, znam da može da mi bude samo sve bolje i bolje.

Proces lečenja je proces isceljenja, i kao takav težak je i zahtevan. Nije sve potpuno jasno odmah, a i kad postane jasno, nije odmah to moguće primeniti na svakodnevno razmišljanje i navike. Tu je i umor, umor od celog procesa, od neprekidnog razmišljanja, procesuiranja, truda i borbe sa samim sobom. Međutim, ono što preovladava na kraju, kao rezultat i produkt psihoterapije, jeste nada. Nada i vera da se i taj umor javlja sa razlogom, da je sve moguće postići pravim radom na sebi, pa čak i da je moguće uživati u celom tom procesu, koliko god on težak i zahtevan bio.

Preporučila bih – i činim to svakom mogućom prilikom – svima da krenu na psihoterapiju, bolovali od nekog mentalnog oboljenja ili ne. Smatram da je u naše vreme to apsolutno neophodno za razvijanje intelekta i karaktera.

Ponosna sam na sebe i ne krijem ni od koga da sam savladala tog manje-više svima poznatog neprijatelja, depresiju.