Spremna sam da se oduprem depresiji, neće me ponovo slomiti

Desetke na fakultetu, sport i putovanja polako i neprimetno je potiskivala tama, apatija. A onda zaključavanje zbog pandemije i, konačno, depresija. Suočila sam se s njom i uspela da je savladam. Borba i dalje traje, ali sad znam sa čim se borim, i spremna sam da joj se suprotstavim.

Od malena sam važila za vredno i pametno dete, sve petice u školi, sve desetke na fakultetu. Master i doktorat na putu. Sport i putovanja kao najzdraviji izduvni ventil u svemu tome. Onda su se pojačali pritisci okoline. Neke loše stvari, pojedinačno ne toliko značajne, ali zajedno dovoljne da mi usade uverenje da je normalno da bude loše.

Počela sam polako da popuštam, a da toga nisam bila ni svesna. Svako ima loš dan, mislila sam. Ali, tama me je gutala… Sve češće mi je bilo svejedno šta će biti sutra. Onda je došlo zaključavanje zbog pandemije.

To je bio poslednji udarac mojim pokušajima da „mislim pozitivno i čupam se iz toga“. Posao, sport, sve je i dalje bilo tu, ali ja nisam.

Sve je bilo tu, osim mene

Postala sam nemi, apatični posmatrač svega toga. Jedine emocije koje sam imala u tom periodu bile su negativne, a manifestovale su se plakanjem i napadima panike.

Nekad sam imala podršku okoline, nekad nisam. Kao što čovek u depresiji ima bolje i lošije dane, tako i ljudi u okolini nekad imaju više strpljenja a nekada nesmotrenim izjavama (svačiji život je težak, vidi šta sam ja doživeo pa se ne žalim) samo dolivaju ulje na vatru depresije koja guta sve pred sobom.

Ne treba ih kriviti, teško je razumeti stanje, tako apstraktno za nekog ko se sa njim nije susreo, pa pokušava da ga racionalizuje na jedine sebi poznate načine: svođenjem na tugu, lenjost i slično.

Stanje se pogoršavalo, bilo je jasno da ovako više ne ide. Pojavili su se i fizički simptomi, u prvom redu neizmeran umor.

Pomogli su mi antidepresivi i želja da budem ono što jesam

Pokušavala sam da idem na psihoterapije. Nije vredelo, jer sam bila toliko razdražljiva da ništa pozitivno što bi neko rekao ili učinio nije dopiralo do mene, ali je i najmanja negativna stvar ostajala duboko urezana u mom sećanju.

Lutajući od psihologa do psihologa slučajno sam naletela na psihijatra. Rekla je „depresivni ste, neće proći bez lekova“. Te reči su me presekle, jer u vazduhu kruže brojne horor priče o antidepresivima. Ipak, mene je lek spasao.

Mesec dana nakon početka terapije antidepresivom stanje je počelo da se popravlja. Bila sam ona stara ja, i odjednom sam postala mnogo pristupačnija za psihoterapije i metode samopomoći su imale mnogo više smisla.

Borba i dalje traje

Ima dana kada sam „ispod crte“, bez razloga. Ali imam dane, verujem sve više dana, kada sam ona stara ja. Napisala sam doktorsku tezu. Treninzi me ponovo ispunjavaju, prija mi da budem napolju, vidim lepotu u svakodnevnim stvarima. Takvi dani su, čini mi se, sve češći.

I uvek se bojim da se ne vrati ponovo. Možda i hoće, kod nekih ljudi se vrati. Ali tada ću biti spremna da joj se oduprem. Neće me opet slomiti.