Misao o kopnu, o svetlosti, o sreći – može li odagnati mrak u meni i oko mene

Padate na kolena i počinjete da vrištite, ali vaš vrisak ne čuje niko. Ni vi sami ga ne čujete. Shvatate da iz vašeg grla ne izlazi zvuk, samo tišina, ista ona tišina koja vas okružuje, izlazi mrak. Mrak koji vas okružuje.

Zamislite čamac i sebe u njemu… najobičniji čamac sa dva vesla. Zamislite ga kako pluta po vodi, voda je crna, na nebu nema meseca, nema zvezda, ne znate gde počinje nebo a gde se završava površina vode, nema vetra, nema razlike između vazduha i vode, sve je crno, teško, mirno. U suštini, vi ništa i ne vidite, ali ste već toliko dugo u tom mraku da nekako „vidite“, zapravo osećate taj čamac, tu vodu, to nebo, taj vazduh,  tu tamu.

Imate vesla ali ste toliko umorni od veslanja, veslanja u prazno, veslanja bez svrhe.

Od same pomisli na veslanje počinju da vas bole dlanovi, podsećaju na sumanuto veslanje, podsećaju na to kako ste veslali dok se iz popucalih žuljeva cedila krv, a vas pogonila sumanuta misao o kopnu, o danu, o svetlosti, o sreći.

Možda ta misao i nije tako sumanuta, možda jednostavno ne znate da veslate, i zapravo ste se vrteli ukrug, godinama…

I jasno vam je da ste se vrteli ukrug, jasno vam je da je to istina. Ali sada to više i nije bitno, umorni ste, ne samo od veslanja nego i od te vode, tog vazduha, tog neba bez zvezda, umorni ste od toga mraka, od toga što ništa ne vidite, što nema razlike da li su oči otvorene ili zatvorene, umorni ste od vlastitih misli.

Odavno ste primetili da nema razlike između mraka koji vas okružuje i mraka u vama, sve je isto.

Da li je mrak progutao vas ili ste vi mrak?

Ponekad, bez najave, neočekivano, nešto nalik zvezdi zatreperi tik iznad vode, daleko na horizontu. Pošto je to jedino svetlo koje ste ugledali nakon godina tame, za vas je to nešto najsvetlije na svetu, i opet počinjete da vesalate, povlačite vesla iz sve snage – ali se, opet, ništa ne dešava. Sa čela kaplje znoj a iz duše krv, tamna crna krv, a vi i dalje stojite u mestu.

Svetlo na horizontu je davno nestalo, ostalo je jedino u vašem sećanju, pored tog sećanja dalo vam je i uvid koliko je more tame oko vas. Beskrajno je.

Padate na kolena i počinjete da vrištite, ali ni vi ne čujete svoj vrisak a kamoli neko drugi. Shvatate da iz vašeg grla ne izlazi zvuk, ma koliko urlali…

Izlazi tišina, ista ta tišina koja vas okružuje, izlazi mrak, čini vam se da vam kaplju suze, pipate prstima obraze ali ne osećate ništa, ništa drugačije nego kao kada milujete mrak koji vas okružuje.

Padate na leđa, raširenih ruku, razjapljenih usta iz kojih i dalje pokušava da izađe krik, dok se iz vaših očiju slivaju suze, crne suze, kao sto je crna ta voda oko vas, a taj krik koji se ne čuje, ne čuje se jer je isti kao i taj mrak, kao ta tama oko vas.

I dok ležite opet se pitate – da li ste vi ta tama ili je tama ovo oko vas!