Porodica, prijatelji, lekari – putokaz ka izlazu iz tunela na svetlost

Nisam se usuđivala ni sa kim da razgovaram o napadima panike, strahu. Plašila sam se da me neće razumeti, reći da to nije ništa ili da će pomisliti da nisam normalna. Ipak, nismo sami, treba potražiti pomoć jer postoji način, postoji izlaz.

Kada mi se dogodio prvi napad panike, pomislila sam da imam zdravstveni problem sa srcem, pritiskom… Otišla sam lekaru, i posle svih mogućih pregleda rečeno mi je da sam potpuno zdrava.

Napadi su bili sve češći. Nisam se osećala dobro, ruke su mi drhtale, srce mi je ubrzano lupalo, plašila sam se. Do tada sam bila aktivna i društvena, ali sam sve manje ličila na sebe. Plašila sam se čekanja u redu u prodavnici, pošti, svih mesta gde su bili ljudi.

Napadi su bili toliko jaki da sam imala utisak da ću se srušiti. Dolazile su mi misli kakve ranije nikada nisam imala. O besmislu, samoubistvu, nestajanju, da će mi tamo negde biti mnogo bolje.

Kad sam na internetu, u pretraživaču, ukucala svoje simptome, otvarale su se reči, tekstovi: depresija, anksioznost, napadi panike… Počela sam da čitam i tražim objašnjenje, šta mi se dešava. Što sam više čitala o tome sve više sam upoznavala i ono što mi se događa. Svatila sam da je na ovu temu mnogo toga napisano, da ima mnogo ljudi koji se osećaju slično ili isto kao i ja, da nisam jedina i da nisam sama.

Ipak, i dalje nisam ni sa kim razgovarala o svemu ovom. Bila sam sama sa raznim tekstovima. Napadi panike su i dalje bili tu. Plašila sam se da pričam o onome što mi se događalo da me ljudi ne bi okarakterisali kao nekoga ko drami, govoreći mi da to nije ništa, da je svima teško, ili da me ne gledaju sa zgražavanjem. Bojala sam se da će ako kažem da se plašim, da mi nije dobro, misliti da nisam normalna.

Niko od nas nije potpuno sam

U međuvremenu, u dubini duše, na trenutke javljao se neki tihi osećaj,  nešto mi je govorilo: „Traži, postoji način, postoji izlaz.“ Nisam želela da idem lekaru ali sam, na kraju, ipak otišla.

Tada sam prvi put nekome rekla, naglas, da mi nije dobro i da se plašim. Nakon toga sam osetila ogromno olakšanje. Napadi panike su i dalje dolazili ali su bili sve slabiji.

Sve bolje sam upoznavala ono što mi se događa i učila sam kako da se suočim s napadom. Koračala sam ka svetlosti u mračnom tunelu. I svaki korak mi je donosio sve veće olakšanje.

Počela sam da pričam o svemu što mi se dešavalo. Sa ljudima kojima verujem. Kroz proces oporavka sam naučila jednu veoma važnu stvar: osoba čije je mišljenje o tebi veoma bitno si ti sam.

Mi smo svi svetlost u mračnom tunelu. Porodica, prijatelji, lekari, ljudi kojima verujemo su naši koraci ka nama samima, ka svetlosti. Niko od nas nije potpuno sam iako se dešava da se tako osetimo. Uvek postoji izlaz. Svaka osoba je heroj na svom putu i svi smo jednako vredni.

Ivana