Slušaj svoje srce – ne možeš voleti ako ne voliš sebe

Postoji nešto u nama što nas vodi do litice. I samo je potrebno da nas nešto pogura i odjednom smo na ivici, klatimo se između besmisla i smisla, gubeći i jedno i drugo. Baš u tom procepu nastaju koprcanja, ideje da je nemoguće nastaviti dalje, da je jedini izlaz u nestajanju. Ali nije! I nikada neće biti.

Ne volim sebe. Izlečio sam se. Iscelio. Potrudio da zaustavim opori ukus poraza posle svakog dana. Osećaj je kao da si u gomili, a sâm. I znam da je potreban još jedan šraf; poslednji delić slagalice, ljubav prema sebi. Ali nema ga. Osećam duboku iskompleksiranost u kombinaciji sa preziranjem svog bića.

Iako se trudim, svakim danom, da na osnovu sopstvenih kriterijuma odredim u kom smeru želim da idem, uvek se pojavi neko ko me izbaci iz ležišta. Jer, čitavog života sam se trudio da podilazim, a možda sam i podilazio da bi me drugi voleli. Jedino tako sam mogao da volim sebe.

Na osnovu reakcija drugih ljudi. Nebitnih, bitnih, slučajnih prolaznika, kasirki koje mi se nisu nasmešile i na taj način mi opovrgnule sreću.

Da li su moje emocije rezultat tuđih ili, ipak, samo moje?

Postoji nešto u depresiji i anksioznosti što navodi čoveka na ideju da sam sebi nije dovoljan. Ali takođe, postoji nešto što prethodi depresiji.

Ne govorim o konkretnim razlozima; konkretnim situacijama. Naprotiv, smatram da postoji nešto u nama što nas vodi do litice. I samo je potrebno da nas nešto pogura i odjednom smo na ivici, klatimo se između besmisla i smisla, gubeći i jedno i drugo.

Baš u tom procepu nastaju koprcanja; ideje da je nemoguće nastaviti dalje; da je jedini izlaz u nestajanju.

Ali nije! I nikada neće biti. Postoje ljudi koji su skloniji emocionalnom propadanju od drugih.

Na primer, kada neko uđe u prostoriju, u kojoj se nalazim, vidno iznerviran, odjednom i meni postaje nelagodno. S druge strane, ako uđe nasmejana osoba bez pritiska sadašnjice, osetim se srećnije nego što sam bio pre toga. Na kraju dana, postavljam pitanje sebi da li su moje emocije rezultat tuđih ili samo moje?

Znam odgovor na pitanje, nisu moje. Zato i ne volim sebe. Jer da sam drugačiji, lagano bi sve prolazilo. Ne bi me pitanja bolela pre nego što se odgovori pojave.

Smisao mog života je izvan nepisanih pravila

Istraživanja nagoveštavaju da smo empate, ljudi koji sa većom osećajnošću prilaze drugima, upijaju i dobro, i loše i na kraju ne ostaju prazni, već prepuni tuđih emocija.

Još ako se u jednačinu dodaju očekivanja sredine u kojoj živimo, onda mi koji se ne uklapamo postanemo izopšteni čudaci. Samo zato što se nismo povinovali formi koja nalaže da se zaposlimo, zarađujemo veliki novac, venčamo, izrodimo decu, uzmemo kredit, idemo na more, letovanja do penzije, koju ćemo krckati igrajući šah sa drugima koji su u sličnoj situaciji.

Kada sam shvatio da je smisao mog života izvan nepisanih pravila, stvari su počele da se komešaju. Sebe vidim kao pisca, čoveka koji svira, koji kreativnošću započinje i završava dan. A oko mene, svi teže velikim kućama, ogromnim stanovima i automobilima kupljenim na lizing.

I onda je pitanje šta uraditi? Da li ostati pri svom pa makar bio izopšten ili prihvatiti tuđe mišljenje i ostati nesrećan čitavog života? U većini slučajeva, ljudi biraju manje zlo, tj. ideju povinovanja uticajima, zbog toga se stvaraju psihički problemi.

Biti dovoljan sam sebi

Zato ne volim sebe, jer nisam spreman da se uhvatim ukoštac sa stvarnošću. Ali pokušavam. Pa makar živeo u potpunosti drugačijim životom nego ostali, potrudiću se da uspem u svojoj zamisli da sam sâm sebi dovoljan.

Trenutno, umesto da podilazim drugima, rešio sam da ugodim sebi. I to svakako dovodi do rušenja tuđih svetova, tuđih mišljenja. Osećam se kao da izneveravam najbliže svojom tvrdoglavošću. Ali ja znam da put koji sam izabrao je jedini koji me može dovesti do čistih misli.

Moj život u njihovoj verziji nije ono što želim. A ako budem radio ono što ne želim vratiću se na tamnu stranu; boleće me nemogućnost da budem svoj; u pravom smislu te reči, izgubiću sebe.

Zato je potrebno da se borim protiv tuđih uticaja. Jer boli me kad njih boli, a znam da ih boli, ili uobličavam da se to dešava. I svestan sam da je jedini način da stvorim sopstvenu budućnost, pa makar nauštrb najrođenijih.

To je upravo i razlog mog pisanja, da nagovestim ljudima koji čitaju da slušaju svoje srce; da ne idu za trenutnim zadovoljstvom; i da ni na koji način ne ulaze u život koje ne žele. Pogotovo ako ste empate. Potrudite se da ne udovoljavate drugima i da sebe stavite na prvo mesto.

To je prvi korak koji će vas odvesti ka ljubavi prema sebi.