PODRŠKA 24h 0800 001 002

Srdana Gavrilović

"U životu dobijamo onoliko koliko možemo da podnesemo"

U životu dobijamo onoliko koliko možemo da podnesemo

OK. U novembru 2013. godine odlučujem da ostavim alkohol, narkotike i sve žurke, aftere, blejanja po stanovima i ostale slične varijante.

Tog jutra na afteru (naravno) nakon što sam unela u sebe cisternu alkohola, ekstazi, amfetamin i marihuanu, i napunila 23 godine, shvatam da mi je sedam godina ovakvog načina života proletelo brzinom svetlosti i da sedim trenutno na dnu, sa ljudima kojima jedva znam imena, koji su odvaljeni od života, kojima su jedine teme žurke, afteri i događaji koje su proživeli pijani, naduvani, nadrogirani i koji, kao i ja, imaju dva miliona izgovora zašto žive takvim životom. U tom trenutku obuzima me strah.

Razmišljam o svojoj majci. Zbog čega je zaslužila da joj ćerka bude ovakva? Nemamo nikakav odnos jer sam ja odlučila da živim svoj život ovako, što ona, naravno, nikada nije odobravala. Sigurna sam da pati zbog toga. Sigurna sam i da misli da je ona kriva za to, da je pogrešila u  vaspitanju. A nije.

Razmišljam o svojoj sestri. Koliko puta mi je samo rekla da imam problem sa alkoholom i da ga rešim, ako ne zbog nje, onda zbog naše majke koja je u životu sve dala i posvetila nama.

Razmišljam o tome kako je moja sestra isuviše normalna osoba, koja je uspela da diplomira, da pobegne iz ove države i uspe u svojoj karijeri. A ja? Još uvek sedim na dnu, posmatrajući i dalje ljude za koje shvatam da imaju problem, što znači da i ja imam problem. (Oni su moje ogledalo.) Ona mi plaća šest ispita koji se vuku već godinu dana i rokovi prolaze, a ja ne prijavljujem nijedan ispit. Kako da učim kad sam pijana skoro 24 sata, sedam dana u nedelji.

Vreme je za beg

Jeza. Nije mi dobro. Obuhvata me neka tama, gutam knedle, hladno mi je. Milion malih misli prolaze kroz moj um, koji je u isto vreme i blokiran i hvata me panika zbog toga.

Ne mogu više ni da dišem, kao da mi je neko svom težinom seo na grudi. Moram da izađem odavde. Nikada za minulih sedam godina nisam osetila ovako nešto. To je to. Vreme je za veliku promenu. Ostavićeš sve iza sebe i od sutra početi novi život, ne osvrćući se. Beži. Beži odavde!

Dolazim kući i već istog trenutka ludilo kreće. Tj. nije ni prestalo. U glavi mi je pakao. Ovo je pakao.

Kada želim nešto da kažem ne mogu da se setim nekih jednostavnih reči. Hvata me još veća panika. I stvarno ne mogu da dišem.

Mama primećuje da se nešto dešava, pita da li sam dobro, ja samo klimam glavom. Sedim i gledam u jednu tačku. Nemam snage, a ni želje, a pogotovo nemam volje da ustanem. Ne želim da ustanem. Loše mi je. Toliko mi je loše da pomišljam kako ću skrenuti i već sutradan završiti na ulici, pričajući sama sa sobom i zaboraviti za realnost. Jebote, biću pravi ludak.

Noć je kratki predah, strah od novog dana

Panika. Diši. Šta je ovo? Znam. Ovo se dešava jer sam ostavila alkohol i narkotike naglo, to je neki mali pakao koji će brzo proći, i to je normalno kada tako odjednom prekineš.

Sve mi je gore i gore. Ne jedem. Ležim po ceo dan, i dalje gledam u plafon, plašim se svega. Ne tuširam se. Umorna sam sve vreme. Psihički.

Mozak će mi eksplodirati. Dočekam noć. Pokušavam da spavam jer je to jedini izlaz, san. To je pauza. Kao kad muče ljude (gledamo to u filmovima) pa onako zastanu koji minut da se osoba koju muče povrati na trenutak.

Trenutak. Noć mi prođe za taj trenutak. Ponovo je jutro i mučenje može da počne. Tonem. Treba da preživim opet ovo ludilo narednih 14-15 sati, dok ne zaspim. Pauza.

Jutro. Sve mi je gore i gore, jebote! Kosa mi je masna i prljava, ne perem zube, ne tuširam se, ne jedem. Neko me je pritisnuo svom snagom i ne mogu da se pomerim. NE MOGU.

Osećam se kao da sam pala na dno bunara, svetlost mi je veoma daleko i niko ne može da mi pomogne

Poziv u pomoć

Koliko još treba da prođe vremena da ovo mučenje prestane? Ne mogu više. A šta ako nikad ne prestane? Ubiću se. Da! Bravo! Mogu se ubiti i rešiti problem. Ovo je nepodnošljivo.

Kako da se ubijem? Milion crnih misli vrte se kao na ringišpilu u mojoj glavi. Ringišpil. Hvatam se za jednu sićušnu misao: „Šta ako prođe?” Hvatam mamu za ruku i bukvalno vičem: „Pomozi mi! Molim te! Pomozi mi!”

Plačem, molim, vapim za pomoć.

Uskoro završavam u bolnici za bolesti zavisnosti, ispituju me kao na kvizu. Ne znam da li se sve to stvarno dešava ili je to u mojoj glavi, jer je ludilo sve jače, a pakao sve veći i veći.

Ogovaram sa „da” ili „ne” na neka pitanja, pola nemam pojma šta me pitaju, već neko vreme gubim vezu sa realnošću, ludim, sigurna sam. Neka mi neko, zaboga, pomogne!

Čula sam ponešto: „…apstinencijalna depresija… proći će… evo sad ćemo vam spremiti terapiju…”

Ako pakao ima ime, ima i rešenje?

Osetim malo olakšanje. U pravu su, mora da su u pravu: to je to. Znala sam. Apstinencijalna depresija. Sada će sve biti bolje.

Sada pakao ima ime „apstinencijalna depresija”, a ako ima ime, onda je stvarno, to nije samo u mojoj ludoj glavi. Ako ima ime – onda ima rešenje. Čula sam. Nisam luda. Postoje lekovi za to, trebalo bi da pomognu.

Pijem terapiju, ni traga boljem raspoloženju, sreća je za mene davno prošlo vreme, pakao je jebeno isti.

Mami su rekli da moram da budem aktivna. Budi me svako jutro u osam. Svako jutro plačem čim otvorim oči. Svetlost. Ne mogu! Ne želim! Želim da umrem!

„Idemo na Frušku goru”, kaže.

Neeeee!

„Pusti me molim te, nek me ovaj pakao više proguta. Neću da idem.”

Na Fruškoj gori smo. Hodam. Plačem. Ali hodam.

Dolazim kod svoje terapeutkinje u bolnicu za bolesti zavisnosti, prošlo je već više od mesec dana pakla, meni nije nimalo bolje. Terapeutkinja govori: „Idi s drugaricom na piće. Probaj da gledaš komediju.”

Pukla sam. Vičem na nju, vrištim: „Molim?! Nije mi dobro! Da li shvataš to?! Kakva drugarica? Kakva komedija? TV mi je ugašen jer ne mogu da pročitam nijednu rečenicu, koncentracija mi traje deset sekundi! Telefon mi je ugašen više od mesec dana, ni sestra me nije čula. Loše mi je! Shvataš?”

E sad, moram da spomenem, ono što sam kasnije saznala, a to je da apstinencijalna depresija traje maksimalno do tri nedelje, a moja depresija traje sada već dva meseca. Aktivnija sam, ali sve radim „na silu”: tuširam se, perem zube, perem kosu, šetam i spremam stan.

Treći mesec pakla

Ulazim u treći mesec pakla, vode me kod neke doktorke, neuropsihijatra. Sedim tamo, plačem, pričam i dalje nepovezano, molim je da mi pomogne, govorim da stvarno ne mogu više. Menja mi terapiju, uvodi neke nove lekove.

Pijem terapiju redovno. Puštam da prođe neko vreme, „da dam vremena lekovima”.

Ništa. Pakao se nastavlja. Svaki dan. Već tri meseca. Devedeset dana. A meni samo jedan sat tog pakla traje kao večnost. 2.160 sati…

Tri i po meseca. Da li ja to osećam neku promenu? Ne plačem što je jutro. Osećam malo olakšanje. Vauuu, osećam nešto! Nisam više totalna olupina! Svetlost je sada svetlost.

Bože, da li sam ja to prošla svih devet krugova pakla? Je li to kraj?

Nije sve onako kako izgleda (Greška u lečenju – ipak sam uspela)

Inače, da se predstavim. Ja sam Srdana Gavrilović, imam 31 godinu i imam bipolarni poremećaj. Kao što sam već spomenula, apstinencijalna depresija traje do tri nedelje, a sve preko toga je znak da nešto nije u redu.

Moja depresija je bila psihotična depresija, što sam, nažalost, saznala mnogo kasnije. Pogrešno sam lečena skoro četiri godine i nakon toga, kada su me „skinuli” sa lekova, u bolnici za bolesti zavisnosti, upala sam u hipomaniju, pa maniju i na kraju u psihotičnu maniju, nakon koje je usledila još jedna psihotična depresija koja je, ovog puta, trajala pet meseci.

Kada je došla treća depresija, hospitalizovali su me zbog suicidnih misli, i oporavila sam se nakon dva i po meseca.

Depresije su veoma teške i iscrpljujuće. Zapravo su veoma strašne.

U 27. godini, sa drugom psihotičnom depresijom borila sam se kako sam umela i znala. Čak sam se, ne znam kako, terala da treniram i da šetam kucu. Bilo je veoma, veoma iscrpljujuće i veoma naporno boriti se sa njom pet meseci, ali sam uspela.

I što je najvažnije, ostala sam živa.

Smatram da su suicidne misli sastavni deo depresije, ali treba misliti na sebe i na svoje bližnje, koji su uvek tu i puni podrške i saosećanja, kao i na to da će depresija proći. Jer prođe.

U životu dobijamo onoliko koliko možemo da podnesemo i dovoljno smo jaki da se borimo sa tim.

Ostale priče najjačih ljudi na svetu

Ivana Ranković

Bez obzira šta nas je odvelo u depresiju, koji god …

Matija M.

“Ljudi ne razumeju da ih ne razumem” Biti neko kao …

Milena i Aleksandra Janković

Od osamnaeste godine patimo od agorafobije. Danas imamo dvadeset četiri …

Danijela Panić

HOD KROZ PRAZNINU Proleće me je ove godine zateklo nespremnu …