Kad se zlostavljači zasite, šta ostaje od vas

Tukli su me i zlostavljali, otkad pamtim, otac alkoholičar i majka. Nekako sam sve to preživela – svađe, policiju, batine – i pokušala da stvorim svoj dom. Dobila sam novog zlostavljača, muža, i niz se nastavlja:  batine, uvrede, depresija…

Odrastala sam uz majku i oca alkoholičara. Moj život do 24. godine bio je, ukratko: svađe, policija, batine. Bila sam mala i nije imao ko da me zaštiti. Otac me je mučki tukao i kažnjavao. Klečala sam na kukuruzu i išla modra na časove fizičkog.

Vreme sam provodila u jednom ćošku, iza ormana, gde sam stalno plakala.

Odrastala sam tako, ali sam izrasla u pravu lepoticu. Govorili su da sam prelepa, bavila sam se plesom i htela da učim dalje. Ali nije bilo nikog da me podrži. Majka me je redovno zlostavljala, psihički, nazivala me nemoralnim imenima…

Morala sam da se borim sama. Nisam dobijala džeparac, čak ni za užinu. Radila sam po kafićima, cele noći, a onda – iz kafane u školu.

Ljubav nisam dobila od roditelja, nadala sam se da ću je dobiti u braku

Bila sam jaka, lepa i neustrašiva, i bila mi je potrebna samo ljubav. Ništa drugo. Upoznala sam budućeg supruga, bio je 15 godina stariji od mene, kafanski čovek ko što sam i ja postala. Mislila sam: to je to, stariji je, čuvaće me kao malo vode na dlanu.

Zaposlila sam se kao knjigovođa i bila srećna što sam se spasila od roditelja. Dobili smo dvoje zlatne dece.

Onda je otvorio kafanu. I na mene je palo sve. I posao, i kuća, i deca. I počeo je novi ciklus iživljavanja.

Kako to biva, alkohol ubija potenciju i ja sam ostala zanemarena 17 godina. Umesto ljubavi, dobijala sam udarce, ponižavanja, polomljeni zubi, vilica. Psihički sam padala, pa i fizički. Postajala sam sve ružnija, i samo sam plakala.

Ponovo bez ičije podrške

Nisam imala ničiju podršku mogao je da radi šta hoće. Niko nije smeo ni da uđe u kuću. Sve je kontrolisao – svaki moj dah, za svaki dinar sam morala da pišem gde sam potrošila. Nisam više imala prijatelje, samo svoju decu. Mislila sam ako odem – gotovo je s njima. I imala sam strah, strah od same sebe, da sam niko i ništa kako me je on nazivao, gnjida i smrad. Tako sam se zvala. Toliko puta mi je to rečeno da sam stvarno mislila da smrdim.

I pala sam u depresiju. Kad mi je polomio zube stavili su mi šine. Unakazio me je. Nakljukali su me lekovima i zaspala sam.

Ugojila sam se 50 kg, mokrila sam u krevetu od lekova, išla mi je pena na usta. Sve to vreme, firma mi je davala platu, a on ju je uzimao. Jer sam morala da plaćam boravak u njegovoj kući.

Posle deset godina, postala sam psihijatrijski bolesnik, baš kao što je on želeo da postanem. Otac je sve to gledao, a majka nije htela da čuje za mene.

Na dnu

Nisam bila potrebna nikome. Džak za udaranje na kojem se istresalo troje zlostavljača više nije bio ni za udarce.

Duša, telo, srce – sve se raspalo. Postala sam narkoman a utehu sam tražila u spavanju jer samo tada nisam čula te jezive glasove koji su me proganjali i koji su bili moj život.

I jednog dana, pre sedam godina, bacila sam lekove. Samo sam ih bacila i završila na VMA, na aparatima. Dvanaest sati su se borili za moj život jer sam zapala u krizu od lekova i popila ih punu šaku. Počela sam da se borim i pustili su me kući.

Pitali su muža ko je odgovoran što pijem lekove, i rekli mu da nisam za lečenje. Normalno da nisam bila… posle 17 godina apstinencije, bez seksa, iz grudi je počeo da mi curi gnoj. I sećam se da je to bio moj znak, moj spas.

Puštena sam iz bolnice, uz preporuku lekara da nikad ne popijem lek za smirenje. Tako je i bilo. Moj, sada bivši muž zlostavljač pozvao je mog oca zlostavljača, da me se reši. Rekao mu je: „Evo ti, vodi je!“ Otac na to odgovara: „Ovakvu mi je vraćaš? Ovakva mi ne treba!“

I tu nije kraj. Ispričaću vam, ako budete želeli. O tome kako sam pobedila. Svoje zlostavljače i samu sebe.