Kako voleti čoveka koji se plaši samoće

Celog života borim se sa strahovima; nekada su to bile fobije, danas su samo isečci nekadašnjih sećanja, napadi panike, delovi podsvesti koji se katkad vrate u velikom ruhu i vrate mi sve što sam potisnuo, zanemario i promenio.

Otkad znam za sebe mislim da sam sebi nisam dovoljan. Tražim validaciju, potrebno mi je da mi neko kaže da sam dobar da bih pomislio da je to istina. Čak i kada čujem te dve reči: „Dobar si“, nekako ne mogu da se saživim sa njima.

Jer u sebi – nisam ta osoba. U sebi nisam dovoljno dobar, nisam dovoljno lep, često se pitam zašto bi se neko sa mnom družio, provodio vreme, šta to ima u meni što privlači druge.

A istina je da privlačim druge, jer kada se stvori fasada i stavi maska, izađem pred njih i postajem najdruštvenije biće koje je iko video: čovek od metar i devedeset i sto kila koji ostavlja utisak bez izgovorene reči, dežurni klovn, čovek koji zasmejava druge, pleni harizmom, svira, piše, sa diplomom svetske književnosti, sa uspesima u poslu, sa životom koji se ne može nazvati neuspešnim.

Ali i dalje, kada svi ti ljudi nestanu i kada se pronađem sam u svom stanu, ostaje osećaj da je sve to bila samo iluzija; da su videli ono što želim da im pokažem, a ne ono što jesam. Da sam lagao…

Ko sam, zapravo, ja

Ali to nije laž, govorim sebi. Svako menja sebe u odnosu na situaciju, nemoguće je biti isti kod kuće i u društvu. Na taj način racionalizujem priču da postoje dve osobe u meni – ona koja se grčevito drži za ljude i ona koja želi da pobegne od njih. Jer mene nikada nećete videti smorenog kako hodam ulicom. Ne, ja sam onaj poletni za koga kažu da je najsrećnije biće u prostoriji.

A onda ostanem sam i razmišljam kako u meni postoji samo praznina puta praznina.

I onda se desi slučajna situacija, momenat kad upoznam devojku koja mi se dopadne i intenzitet koji inače svaka osoba oseća, povećava se deset puta. Ja prestajem da budem ja i postojim zbog nje. Sanjam je, zamišljam je, cvrkućem, postajem nenormalan u tom procesu. Želim sve i odmah, u tim trenucima, sad kada pogledam iz daljine, nema neodlučnosti. Sve i odmah!

Kod mene ne postoji momenat gde se zaljubljenost polako preuzima. Jer ja kada se vežem – a to se ne dešava često, naprotiv, dešava se veoma retko – potpuno se predajem. Dešavalo se ranije češće, danas se ne vezujem jer znam da se dajem do tog stepena, da posle od mene ne ostaje ništa. I onda kada stvar pukne, a uvek se to desi, stalno skupljam deliće sebe. To je kao kada slomiš čašu i onda uzmeš da skupljaš staklo da bi je ponovo otelotvorio. Posekotina postaje realnost…

Strah od samoće

To je ustaljena forma, patern koji me prati otkad znam za sebe. U nekom trenutku postavim sebi pitanje: Zbog čega bi ovako lepa i savršena devojka bila sa nekim kao što sam ja?

A sve je to strah od samoće. Sve je to želja da se popuni praznina. Sve je to moja nepotpunost koja se otelotvoruje u drugima.

I onda, u nekom nonšalantnom govoru kada se ispitujemo krhko i sa željom da upoznamo najdublje delove jedno drugog, ona me pita: „Čega se najviše plašiš?“ Moj odgovor je uvek: „Samoće…“ I tu je kraj.

Po pravilu, u tom trenutku devojka nestane, a ja otelotvorim svoj strah. I to se dešava u krug.

Pomislim ponekad da je bolje biti s nekim koristeći fasadu i masku, a onda razmišljam, što bih uopšte to radio sebi kada znam kakav sam.

Iz ove perspektive, razumem drugu stranu, ne krivim je, jer je previše očekivati od nekoga da bude stub tvog najvećeg straha. To je kao da joj indirektno govorim: „Umreću bez tebe“ ili „Najveći strah mi je da nestaneš.“ Bolesno je, nije zdravo, nije emotivno zrelo.

Osudio sam sebe na osamu

Zato sam sebe, sopstvenim nemogućnostima da se izborim sa svojim strahovima, osudio na osamljenost. Jer lakše mi je da ne upadam u velike intenzitete, da ne poletim previše – a uvek previše poletim, i uvek padnem i razbijem se, a onda se mesecima sakupljam i razmišljam kako to nikada više neću uraditi. I ponovo to uradim…

Sve iznova, kao da prethodno nije ni postojalo…

Često mi govore: „Volela bih da vidiš sebe mojim očima“, ali ja to ne vidim. Jer ja vidim prazninu, bol, bes i strah. Ovo poslednje sam uvideo tokom introspekcije i analiziranja sebe.

Paradoksalno je da kada kažem nekome da se plašim samoće da baš u tom trenutku ostanem sam. Dešavalo se to više puta, i trenutno sam istraumiran idejom da će se to ponovo desiti.

Deluje mi kao da sam osuđen na tu dualnost, bez želje da sažaljevam sebe. Da budem ono što nisam napolju, a da budem ništa kada sam unutra.

Valjda ću nekada naučiti kako da sebi budem dovoljan. I tek tada ću moći da budem svoj i sa drugima…