PODRŠKA 24h 0800 001 002

Srdana Gavrilović

"Devet krugova pakla, spasavanje, drugi deo"

Devet krugova pakla, spasavanje, drugi deo

Leto 2017. Završavam lečenje, napokon. U bolnicu za bolesti zavisnosti idem već skoro četiri godine iako lečenje obično traje dve. Kada god pokušaju da mi smanje lekove, počinjem da tonem. U pakao. Opet. I uvek, nasmrt uplašena da depresija može da se vrati, molim da mi vrate lekove, i oni to učine.

Tokom lečenja vratila sam se sportu. Fitnes. Teretana. Posvetila sa se maksimalno tome, završila i kurs za trenera.

Dobijam posao trenera u Kuvajtu. Aplicirala sam i bila sam spremna da idem. Počeli su da mi izbacuju lekove i, srećom, nisam se osećala loše. Naprotiv, osećala sam se sve bolje i bolje! Bila sam euforična, srećna, lebdela sam u oblacima.

Bože, hvala ti! Ovo je život! Bez alkohola, narkotika, lekova i svih otrova koji su me sputavali da živim slobodno!

Sve je gotovo? Spasena…

Boje postaju drugačije. Moj mozak radi brže. Shvatam da su mi um i telo bili zarobljeni deset godina. Toliko sam srećna da ću eksplodirati.

Ne mogu da verujem da je sve gotovo, i da idem. Idem. Slobodna sam. Spavam malo, nedovoljno. Pričam kao navijena. Smejem se non-stop. Treniram mnogo i konstantno, preterujem.

Svaki dan je sve bolji, jači. Osećam se FENOMENALNO! Nezaustavljvo! Život je na mojoj strani, napokon!

KLIK. Vauu! Ja sam zapravo poslata od Boga da pomažem drugim ljudima! (Vadim pola ormana napolje i poklanjam odeću ljudima). Ne, ja sam Bog, j***te! Pri tom ne dam nikom da mi dira laptop jer sam povezana sa Bilom Gejtsom, Stivom Džobsom…

Moj pas! Ona me sve razume i ja nju! Vauuu! Ponašam se kao četvorogodišnje dete, vrištim od smeha sama. Ne spavam već 72 sata…

Mama je zaključala stan, bacakam se na krevetu pored svog psa i teatralno uzdišem i vičem kako sam zarobljena u kuli. (Živim na šestom spratu, u potkrovlju).

Ipak nije gotovo… Bipolarni poremećaj

Vode me negde. U bolnicu za bolesti zavisnosti. Bacam se po kolima, vrištim jer hoće da me testiraju, ne veruju mi! Kažem im da pojma nemaju šta je život i da ja jedina živim život kako treba. Niko nije normalan, sem mene, naravno.

Budim se kod kuće. Ošamućena. Tamo su mi dali sedative jer, kaže mama, moram da spavam. Spavala sam 48 sati.

Oni su ludi, pa Nikola Tesla je spavao samo 2-3 sata dnevno. Objašnjavaju mi (kao teletabisu) da idemo kod neke žene da razgovaramo, da joj ja ispričam sve šta se desilo u poslednje vreme.

Stigli smo. Fina, starija žena lepe kose sedi tu i postavlja mi neka pitanja. Odgovaram, a mozak mi radi kao mašina, misli su mi brže od brzine svetlosti. Njen glas odjekuje u mojoj glavi. Pokušavam da održim misli u jednoj ravni.

„Razumete li me?“

Mama je izbezumljena, a tata se čini malo pribranijim. Ja klimam glavom, uzimam papir i olovku i zapisujem to što je rekla – „bipolarni poremećaj“, ne pridajući nikakav značaj tome, jer mi je top i gledam drvo kroz prozor, oduševljena čudom prirode, kao da ga prvi put vidim u životu.

Čujem da govori o lekovima. Koristi reči: „pomažu“, „manija“, „depresija“, „litijum“, „bolnica“ …

Kad poželiš da prigrliš smrt

Bipolarni poremećaj udara sa oba svoja ekstrema, prvo jednim (manija), a onda odmah i drugim (depresija). Što više letiš, u skladu s klišeom, niže padaš. Mama, tužna sam. Plačem. Zašto si mi dala lekove? Od njih sam tužna.

Idemo kod fine žene s lepom kosom, da joj kažem to. Ulazim. Ona me pogleda. Nisam uspela ni da progovorim, kaže: „Nije od lekova, samo da znaš.“

Provodim dane zavaljena preko kreveta, rastrzana tupom, besciljnom tugom i onda sedim sklupčana na podu crnih misli i u tom trenutku znam šta znači očajanje, poraz.

Zar opet? Ja sam mislila prođeš jednom devet krugova pakla, i to je to, uspeo si. Ponovo sam osetila gubitak volje da dišem i osetila sam trenutnu želju da umrem. Neee! Ne mogu ponovo da prolazim kroz ovo!

Nemam energije da se otrgnem… ovo stanje… ovo je više od želje za smrću. Smrt je tu, ali jedva možeš da podigneš ruku da je uhvatiš. Izmiče ti. Tu je. Osećaš je. Ali neće dovoljno da se približi. A ako imaš energije da plačeš, to je jedini razlog.

Teško je. Jako je teško. Ne mogu da ustanem. Iako je dan, tama je. Depresija me jede celu, ali zrno po zrno. Kao biljka sam. Ležim, držim oči zatvorene, čujem otkucaje sata. Tik-tok.

Vreme nikad sporije nije išlo, a prošla su 744 sata. Ovo sam već prošla. Koji je ovo krug pakla?

Dekocentrisana konstantno, misli mi se gube, ali se cimnem na poneku svetlu misao. Nema ih mnogo i nisu česte ali jedna takva misao te drži u životu. Moja sestra. Moja mama.

Ustani, možeš ti to

Ovo je pakao koji te proguta celog. Demoni ti zaposednu mozak i govore kako nikad neće proći. Iako je jednom prošlo. I znaš to. Moj um se konstantno borio sa teškim mislima, ali sam uspevala da se izborim sa njima da ne bih učinila nešto što bi ožalostilo moju porodicu i prijatelje.

Ustani Srdana.

Ne mogu.
Ustani.
Ne mogu.
Probaj.
Ne mogu

Da mogu, vrištala bih iz sveg glasa. Ali ne mogu ni to. Ustajem. Vratim se u krevet. Ustajem. Sednem, gledam u jednu tačku i u mozgu mi se vrti: Ne možeš. Lezi. Ovo nikada neće proći. Nemoj da se zavaravaš slučajno. Život je užasan. Sve je užasno. Smrt je izlaz.

Ustajem. Oblačim se. Odlazim u teretanu. Ne vidim nikakav smisao mog dolaska u teretanu. Hoću kući. Treniram. Osećam blago olakšanje nakon treninga koje traje oko sat vremena. Idem svakog dana u teretanu, tih sat vremena nakon treninga me drži u životu.

Ostatak dana sam i dalje biljka. Moj um se muči. A i telo. Ne prestane li uskoro, poludeću.

Što je jači plus, to je jači minus

Prošlo je više od dva meseca. Svaki dan isto. U bipolarnom, što je jači plus, to je jači minus. Ne znam koliko će još da traje. Snage, volje, motiva, bilo čega, bilo kakve oscilacije, nema, ali ne mogu da se ubijem. Kako će onda moja mama? I moja sestra? Šta da radim više?! Pokušaću da se molim Bogu. I odmah pitanje: Kom Bogu? Da je Bog mislio na tebe ti se nikada ne bi osećala tako!

To je istina. Bog me je napustio. Ali šta ako….

„Mama, molim te, čitaj mi molitve.“

Depresija je toliko snažna da ti izmeni i izgled. Lice ti se izobliči, oči su ti upale, beživotne, izgubljene. Izgledaš kao smrt. Kao kada vidite narkomana na heroinu, znate odmah da je na heroinu.

Tako je i sa depresijom. Vi ste hodajuća smrt. Zapravo ne hodajuća. Jer ne možete ni da hodate. Ležeća. Leš. Živi leš. Živim mrtva već više od 3 meseca.
Hodam. Napolju sam. Šetam. Muka mi je što šetam. Plakala bih. Uspevam da pustim koju suzu, što i nije loše.

Šetam Milicu. Psa. Šetam je dva puta dnevno. Umreću, kunem se. Komšinicu je udario auto, sva je u gipsu i nema ko da joj šeta psa. Ja ne šetam ni svog psa.

Tri i po meseca nisam  koraka napravila sa Leksi. Iako sam kući sa njom, ne igramo se, ne mazim je, sigurno misli i da ne postojim, da sam samo statua. I tako mi sad svi zajedno šetamo, Leksi, Milica, mama i ja.

Već mesec dana (peti mesec depresije) idem dva puta dnevno u šetnju, jednom dnevno na trening, pijem redovno terapiju, i mama i ja čitamo uveče molitve.

Uhvatiti se za bilo koju dobru misao i drži se nje

Nakon pet meseci počinje i moj oporavak od depresije. Svi mi koji imamo iskustva sa depresijom znamo najbolje kakva je to borba. Borba sa samim sobom.

Ovo je bilo moje drugo iskustvo sa psihotičnom (do teškom) depresijom, i koliko god sam se davila u sopstvenim mislima dolazila sam ipak do površine, do daha, predaha. Jako je bitno uhvatiti se za bilo koju dobru misao i držati se nje, isplivati. Pokreni telo i misli će ga pratiti.

Jedna veoma bitna stvar u borbi protiv depresije jeste da se fizički aktivirate ma koliko to bilo teško, pa čak i nemoguće. Svaka fizička aktivnost utiče pozitivno na naše mentalno zdravlje.

Kod depresije je svaki dan nova borba, ali izlaz postoji. Ukoliko vam lekar prepiše lekove, pijte redovno terapiju, i budite strpljivi. Ljudi koji imaju sličan problem moraju da znaju da nije sramota, niti slabost, potražiti pomoć i obratiti se stručnom licu.

Ostale priče najjačih ljudi na svetu

Ivana Ranković

Bez obzira šta nas je odvelo u depresiju, koji god …

Matija M.

“Ljudi ne razumeju da ih ne razumem” Biti neko kao …

Milena i Aleksandra Janković

Od osamnaeste godine patimo od agorafobije. Danas imamo dvadeset četiri …

Danijela Panić

HOD KROZ PRAZNINU Proleće me je ove godine zateklo nespremnu …