Depresija – treći čin, hospitalizacija

Vidljiva sam. Dobila sam oblik, na težini. Kad hodam, moja stopala prave zvuk. Prošlo je osam meseci od druge depresije. Zaboravljam kako je bilo u paklu, što je blažena vrsta amnezije. To je priroda bipolarnog poremećaja: kada se depresija završi, vraćaš se u „redovni“ svet, taj svet izgleda kao raj i uživaš u svojoj normalnosti.

Moja raspoloženja su se uravnotežila, pa čak i moja porodica lakše diše. Ali, nešto je već počelo da me plaši – dolazi zima. Moj mozak automatski povezuje depresiju sa zimom. Jer obe iscrpljujuće, duge depresije počinjale su kad i zima.

Pokušavam da se fokusiram na prijavu za posao, za trenera, u Al Ainu, blizu Abu Dabija. Jednu ovakvu priliku sam već propustila zbog manije, neću sad i ovu!

Dobijam posao i sad sam preplašena. Grudi su mi pune neodređenih, groznih strahova. Svaka misao koja prolazi kroz moj, sad već, usporeni um, predstavlja razlog za paniku.

Pokušavam da izbacim užase govoreći sebi sve će biti u redu, sve će biti u redu, bićeš dobro, radićeš odličan posao. Šetkam po stanu i obasipam mamu pitanjima: Šta ako upadnem u depresiju? Šta ako se ne snađem tamo? Šta ako mi ponestane lekova? Šta ako tamo nema lekara koji može da mi pomogne?

Anksioznost i bipolarni poremećaj – najbolji prijatelji

Anksioznost. Rekla bih da su anksioznost i bipolarni poremećaj najbolji prijatelji. Moja lekarka mi koriguje terapiju i sad paničim da ću zbog toga upasti u depresiju.

I da, upadam u depresiju, ne znam da li zbog lekova, zime, takvog ciklusa, ali pakao je počeo. Treći put. Ništa posao. Ništa život.

Nisam se dovoljno oporavila ni od poslednje depresije (koja je trajala pet meseci) i već sam slaba, ubrzo i iscrpljena. Nemam snage da se po treći put borim sa ovim paklom.

Besna sam na lekare, na medicinu, na život, na Boga. Zašto?!
Ova depresija je za nijansu lakša od prethodne dve, ali je za mene nepodnošljiva. Ne vidim nikakvu poentu života u tom paklu.

Depresija te šamara i baca na dno svakog dana, iz dana u dan. I živiš dan za dan bez ikakvog smisla, znaš duboko u sebi da to nisi ti, ali moraš da živiš jer nemaš drugog izbora, jednostavno nemaš. U stvari imaš. Suicid.

Znam da ne smem da se predam

Borim se sa svojim mislima, ali iz iskustva pokušavam da im se ne predajem. Bežim od njih. Odlazim kod svoje lekarke. „Hoću da se ubijem“, kažem. Ona odgovara da moram u bolnicu. „Znam. Zato sam i došla. Da spasem sebi život.“

Smeštaju me u ogromnu sobu sa šest kreveta. Ova bolnica je kao iz naših starih filmova, ništa se nije promenilo. Jedna devojka i dve žene leže nepomično na svojim krevetima. Dobijam i ja svoj krevet.

Pitaju me da li imam nešto oštro kod sebe, ili kaiš, pojas za bade mantil. Nemam ništa od navedenog.

Jesen je već prešla u zimu. Drveće je ostalo bez poslednjeg lišća i gledam kako sneg pada pored mog prozora, skupljajući se u savršenim nanosima na crnim granama.

Sneg me je oduvek oduševljavao, ali ovog puta ne. Čak mi tolika belina smeta.

Lekari dolaze svaki dan u vizitu, prate naše stanje, koriguju lekove, svi čekamo neko poboljšanje.

Bolnički dani teku

Kada biste stavili kameru u moju sobu, mogli biste da gledate smenu dana i noći u ubrzanom snimku. Videli biste i mene kako ležim u krevetu, ležim na podu, sedim na ivici kreveta i uvek buljim u neku tačku.

Naše odeljenje je odeljenje za promenu raspoloženja i hodnik nam se spaja sa odeljenjem za šizofreniju. Na sredini hodnika su klupe i sto gde možemo i da pušimo, i većina pacijenata bude tu.

Nepodnošljivo mi je da slušam manične osobe, nepodnošljivo mi je da slušam i šizofrene osobe, nepodnošljivo mi je svetlo u sobi, nepodnošljiva mi je sama bolnica. Mogu da podnesem samo depresivne osobe, jer one ćute, i isto kao i ja, gledaju prazno u neku tačku. Odlično se slažemo jer niko ne progovara.

Kukam lekarima. „Kada će mi biti bolje?“ pitam. „Uskoro, promenili smo vam terapiju i nadamo se da će dovesti do poboljšanja“, kaže moja lekarka.

U bolnici je teško, jer gledam osobe koje su kao biljke, koje su tu duže od mene i nemaju nikakav napredak. Upadnem u veći bedak jer pomišljam kako ću i ja tako ostati i kako se ništa neće promeniti.

S druge strane, postoje i osobe kojima bude bolje i koje se spremaju da napuste bolnicu, pa se pojavi neko zrno nade

Depresija ne ide na pauzu

Puštaju me kući za vikend, ali se od depresije ne može pobeći. Tu je, sa tobom. Nosiš je kao ogroman teret i nije ti važno da li si kod kuće, na Maldivima ili u bolnici. Isto je.

Negde sam jednom pročitala: „Depresija je kad želiš da ideš kući, a već si kod kuće.“ Živa istina.

Ponedeljak je i nestrpljivo čekam lekare. Moja lekarka me pogleda sa osmehom, nadajući se da mi je već bolje. U tom trenutku počinjem da plačem i da vičem: „Nije mi bolje! Ne mogu više!“

Videla sam njeno razočarenje na licu. Ona je najbolja i najposvećenija lekarka na svetu i koliko god mi je bilo nepodnošljivo jedino sam u nju verovala.

Sve češće sam kod kuće, idem u šetnje – to su one „na silu“ šetnje. Osećam napokon neko olakšanje, nisam više sebi toliko neizdrživa.

I u bolnici primećuju moje poboljšanje pa i tamo „dobijam“ dnevne šetnje. Počinjem pomalo da komuniciram sa drugim pacijentima, lekovi napokon deluju. Pravim sama sebi frizuru za vizitu i osmehujem se svojoj lekarki.

Kad ne možemo da pomognemo sebi, treba da se obratimo lekaru

Pišem ovaj treći deo, tj. iskustvo sa trećom depresijom, jer želim da naglasim: kada ne vidimo izlaz, i kada smo isuviše iscrpljeni i ne možemo da pomognemo sebi, treba da se obratimo stručnom licu za pomoć.

Ako treba da idete u bolnicu da biste se spasili, idite! Tamo ste pod stalnim nadzorom lekara koji mogu da prate svaku vašu promenu i mogu mnogo brže da vam naprave odgovarajuću terapiju. Mnogo brže ćete izaći iz depresije. (Ja sam izašla nakon dva meseca, što je mnogo kraći period nego u prethodnoj depresiji.)

I što je najbitnije, spasićete sebi život.

Bila sam isuviše iscrpljena i ispijena od druge psihotične depresije, da ovog puta nisam imala dovoljno snage da se sama izborim sa ovom.

Nije sramota otići u bolnicu. Nije sramota potražiti pomoć. Ako ne možeš sam/a da se izboriš, uvek postoji način kako sebi da pomogneš. I znaj da uvek imaš podršku. Nismo sami.