PODRŠKA 24h 0800 001 002

Anonimna priča

"Napuknuti, ali ne i slomljeni"

Mislio sam da sam dobar roditelj.  Mislio sam da sam otvoren i pun razumevanja i uvek na raspolaganju za moje tri prelepe i voljene ćerke, da dođu i da sa mnom razgovaraju o bilo čemu. Nakon odrastanja u emotivno uzburkanom domu, što se završilo razvodom mojih roditelja kada sam imao 13 godina i nakon što sam bio predmet nipodaštavanja nasilnika u svakoj novoj školi, koje sam menjao zbog naših stalnih selidbi u druge gradove u potrazi moje majke za finansijskom sigurnošću, bio sam rešen da svojim ćerkama pružim postojanije i stabilnije detinjstvo. I kada je moja najstarija ćerka ušla u pubertet, bio sam ubeđen da sam uspešan u pružanju stabilnosti i podrške koje su meni, kada sam bio u tim godinama, u mojoj porodici nedostajale.

I dok sam gledao kako se to odvija pred mojim očima, čak ni ne razumevajući da su ti prvi znaci anksioznosti, bljeskovi besa i periodi mrzovolje kod nje predstavljali samo prva naprsnuća koja su se pojavila na ramu moje idealizovane fotografije koja bi trebalo da predstavlja nas kao porodicu. Moja supruga i ja smo svakako primetili momenat kada je naša četrnaestogodišnja ćerka – koja je do tog trenutka bila fantastična učenica, drugarica sa svima iz razreda i zadivljujuće sposobna da se izrazi kroz umetnost i poeziju – polako počela da se menja. Da li je to čemu smo bili svedoci bio normalan tinejdžerski nemir?  Ili je to bilo nešto više od toga?

Šta je to bilo što je u njoj izazivalo osećaj sumnje u sebe koji je počeo da se manifestuje u sve većem i većem stepenu anksioznosti… vezano za školu, prijatelje i nju samu i promene na njenom telu?  Prerašće to, mislili smo.

Počela je sve više da se uvlači u sebe, izolujući se u svojoj sobi od svojih roditelja i sestara… i ne više tako zainteresovana da održava brojna prijateljstva koja je stekla do tada. Možda joj je samo potrebno da sama shvati te stvari u ovom periodu promena, mislili smo.

Počela je da ima problema sa ocenama na početku srednje škole i izgledalo je da je sve više uznemirena zbog nedovršenih zadataka i slabih rezultata na kontrolnim zadacima.  Iz našeg roditeljskog ugla, mislili smo da joj to samo druge stvari u životu odvlače pažnju i da je uznemirenost koju je ispoljavala bila samo prirodna posledica njenog odlaganja obaveza i nedovoljnog učenja. Kad bi se samo malo više potrudila, kad bi samo mogli da joj pomognemo da bude manje lenja, mislili smo.

Naš roditeljski odgovor bio je da je ohrabrujemo da bude odgovornija, da pravi bolje izbore, da bude više uključena u aktivnosti sa svojom porodicom i prijateljima. Ne znajući, mi smo povećavali pritisak na ionako narušeno mentalno zdravlje naše ćerke.

A tada, jednog januarskog dana 2019. godine, dok smo nas dvoje bili na poslu, naša petnaestogodišnjakinja odlučila je da popije veliku količinu tableta za spavanje, koje je pronašla u našem ormariću sa lekovima, u nameri „da sve ovo prestane“. I eto nas – mama i tata koji su mislili da imaju sve pod kontrolom, kompletno i potpuno razoreni pitanjem: kako je uopšte naša ćerka mogla da izabere opciju da ne živi. Šta smo kao roditelji uradili pogrešno, da je gurnemo u osećaj da ne želi više da bude sa nama?

Srećom, naša ćerka preživela je taj prvi pokušaj samoubistva bez bilo kakvih ozbiljnih zdravstvenih posledica. Na taj dan sada gledam kao na dan kada su se ta mala naprsnuća otvorila u pukotine koje zjape i kada su oči počele da nam se otvaraju (i nastavile da se dalje otvaraju do dana današnjeg) do razumevanja toga šta predstavlja mentalno oboljenje.  Anksioznost, depresije, mržnja prema sebi i sabotiranje sebe samog bile su faze koje smo počeli da spajamo i o kojima smo počeli više da učimo.

Našoj voljenoj devojčici smo rekli da se ništa neće promeniti u našem mišljenju prema njoj niti u tome koliko je volimo. Rekli smo joj da ćemo uložiti sve napore da je podržimo… da joj pronađemo odgovarajućeg psihijatra, najboljeg terapeuta… i da ćemo uvek biti tu, da sa njom razgovaramo i da joj pomognemo da prebrodi teške trenutke. Molili smo je da nam obeća da će sa nama biti otvorena… da će sa nama razgovarati kako bi na taj način mogla da se nosi sa osećanjima određenog dana.

Dok je ona učila više o sebi i mi smo takođe učili o sebi i kroz to naučili da budemo bolji roditelji. I shvatili smo da prisustvo simptoma mentalnog oboljenja nije nešto zbog čega bi trebalo kriviti bilo koga, već jednostavno medicinska činjenica u životu naše ćerke, koja će sada kada je dijagnostikovana moći da se leči i da joj da nadu za bolju budućnost.

Iskreno, mislim da sam još uvek verovao da će ta bolest moći da se izleči i da će najzad nestati. Zaista nisam razumevao da je njen mozak ustrojen na taj način i da će njena borba za bolje dane možda zauvek biti borba za bolje dane. Mislio sam da ćemo na kraju doći do momenta kada će ti teški dani biti za nama i kada ćemo nastaviti sa „normalnim“ životom.

Međutim, ispalo je da je to bilo samo pusto nadanje… samo odraz mog neprekinutog nerazumevanja prirode mentalne bolesti. Posle dve godine, nakon još puno teških i mračnih dana, prošlog decembra dogodio se i drugi pokušaj samoubistva uz još više osećanja krivice i optuživanja samih sebe što ne možemo da pomognemo našoj ćerki da bude zdrava, „normalna“ devojčica, kakva je nekada bila.  Došao je COVID i još više u svakom životnom aspektu produbio osećaj izolacije, anksioznosti i beznađa. I čini se da su se pukotine na mojoj idealizovanoj slici naše porodice još više otvorile.

Ali, da li su te pukotine nešto što treba popravljati, pokriti i prefarbati? Ili treba da prihvatimo te pukotine, kao mesta kroz koja svetlo prodire u našu tamu zbunjenosti i krivice i nudi nam nadu i bolje razumevanje?

Poput više od 20% porodica širom sveta koje se, zajedno sa svojim voljenima, suočavaju sa mentalnom bolešću, danas znamo da ne možemo više da se pretvaramo da „normalno“ izgleda isto za svaku osobu. Više ne možemo da želimo povratak naše idealizovane slatke tinejdžerke, koja je sve vreme srećna i iskričava. Umesto toga, prihvatamo svoju ćerku onakvom kakva ona zaista danas jeste i volimo je bezuslovno, isto onako kako bi je voleli i da fizički boluje od neke hronične bolesti.

Ni ona ni mi nismo izabrali ovo. Možda smo napukli, ali nismo slomljeni. I naša nada u budućnost dolazi od svetla razumevanja, kome su te pukotine omogućile da dopre do naše porodice.  Verovali ili ne, zbog toga se mnogo bolje osećamo… zato što nam to svetlo pomaže da razumemo da smo ono što jesmo i da smo u ovome zajedno… sa naprslinama, ali ni najmanje slomljeni.

Ostale priče najjačih ljudi na svetu

Ivana Ranković

Bez obzira šta nas je odvelo u depresiju, koji god …

Matija M.

“Ljudi ne razumeju da ih ne razumem” Biti neko kao …

Milena i Aleksandra Janković

Od osamnaeste godine patimo od agorafobije. Danas imamo dvadeset četiri …

Danijela Panić

HOD KROZ PRAZNINU Proleće me je ove godine zateklo nespremnu …