PODRŠKA 24h 0800 001 002

Anonimni autor

"Gledao sam mirno smrti u oči, čekajući da dođe i odvede me"

GLEDAO SAM MIRNO SMRTI U OČI, ČEKAJUĆI DA DOĐE I ODVEDE ME

Počelo kada sam imao 19 godina, podmuklo i skoro neprimetno – sve je polako gubilo smisao, a ja nisam shvatao zašto. Kako je vreme odmicalo, postajalo je sve gore, mračnije, do te mere da više nisam imao snage da funkcionišem normalno, što se na kraju odrazilo na svaku sferu mog života, a nisam želeo da time opteretim druge. To moje ćutanje bilo je ogromna greška.

Postajalo je zaista nepodnošljivo, a ja sam samo želeo da stvari budu opet kao pre, i da mi bar nešto, bilo šta u životu, opet bude značajno, ali, nisam znao kako da to postignem. Pitao sam se često zar, zaista, mnogo tražim?

Tonuo sam sve više, ali ni sa kim o tome nisam razgovarao, uspešno sam glumio da sam dobro, da sam jak, jer nisam želeo da ispadnem slabić ni pred sobom ni pred drugima. Mislio sam da mogu sam, i da čovek stvari rešava sam, i nisam hteo da budem na teretu nikome, jer sam ionako stalno imao osećaj da jesam. To moje ćutanje bilo je ogromna greška, što sam shvatio tek mnogo godina kasnije.

Omča oko vrata

Kada sam imao 21 godinu, stvari su se potpuno otele kontroli, i počeo sam da razmišljam o smrti i samoubistvu kao jedinom izlazu iz svog pakla besmisla, očaja, gorčine, besa, tuge, i kompletnog mraka. Misli su ubrzo postale želja, želja je prerasla u poriv, poriv je doveo do plana, a plan je u jednom momentu postao neuspela realizacija.

Cela ta gradacija odvijala se veoma brzo, i od razmišljanja o smrti do mog stajanja sa omčom oko vrata, prošlo je samo nekoliko meseci. Iskreno, osećao sam potpun mir, neopisiv spokoj, tih nekoliko minuta za koje sam mislio da su mi poslednji. U jednom momentu, oborio sam stolicu, a umesto smrti, dočekao me je pad, i oštar bol.

U tom momentu nisam shvatio šta se desilo, i pomislio sam da smrt zapravo tako izgleda, ali ubrzo sam shvatio da sam zapravo živ, jer mi je pukao konopac kojim sam pokušao da okončam svoje muke i besmisao.

Sledeća moja misao bila je da nisam sposoban ni za šta, pa ni za to da se ubijem kako treba. Naravno, osim razočaranja, pokušaj samoubistva ostavio je i fizičke posledice koje su se s godinama iskomplikovale.

Lista koja odlaže smrt

To što me je smrt „ispalila“, protumačio sam tada kao „znak“ da, možda, ipak nije trebalo da umrem te noći. Naredni period života je bio nešto bolji jer sam napravio listu stvari koje želim da završim pre svoje smrti.

To je funkcionisalo do nekog momenta, držalo me je, ali onda se moj poriv za smrću ponovo pojačao. I opet ta gradacija, na isti način.

Na nagovor kume, koja je nekako shvatila šta imam na umu, odlučio sam da potražim pomoć. Od svih drugih sam i dalje uspešno krio svoj pakao.

U jednom momentu ponovo sam pomislio da jeste bolje – diplomirao sam na državnom fakultetu, upisao master studije, zaposlio se, našao devojku, stekao prijatelje, i to mi je bio neki dokaz da ipak vredim, da imam kontrolu nad sobom, nad svojim životom. Mislio sam da nema veze što se, uprkos svim parametrima i dobrom životu, zapravo i dalje osećam loše.

Mislio sam da, ako to ignorišem, „guram pod tepih“, nestaće samo od sebe u nekom momentu. Jer, i dalje sam bio funkcionalan.

Zanemarivanjem problema on ne nestaje, samo eskalira

Držalo se sve nekako do sledećeg pika poriva za sopstvenom smrću, koji je godinama bio tu, ali se nije otimao kontroli. Ne znam zbog čega je baš tada eskaliralo, jednostavno, ponovo je počelo, postajalo sve gore, i jedne noći kulminiralo. Očajan, uništen, baš kao i 8 godina ranije, krenuo sam na put u jednom pravcu.

Skočio sam s mosta visine od oko 14 metara u sred zime, misleći da će mi srce stati od šoka od hladne vode, ili da će me pad sa te visine ubiti sam po sebi. Opet isti osećaj spokoja, pa korak preko ograde, padanje u vodu i čekanje tog momenta kada ću zauvek nestati, i – opet preživljavanje.

Kada sam shvatio da sam zapravo i dalje živ, da tonem u hladnu vodu, i da ću umirati u mukama, od davljenja, umesto brzom smrću, kakvu sam priželjkivao, dao sam sve od sebe da ostanem čitav, i jedva isplivao na obalu.

Osim blaže hipotermije i ugruvanosti, drugih fizičkih posledica nije bilo. Ali jeste razočaranja. I dalje sam ćutao o svemu, kao i do tad.

Kad problem dobije ime, onda se i rešava

Dani su prolazili, a meni je svaki novi dan bio gori od prethodnog. I tako sve dok nisam i treći put imao istu ideju, isti poriv, nekoliko meseci kasnije, ali tad ništa nisam stigao ni da pokušam, jer je moja drugarica pozvala hitnu pomoć.

Na kraju sam završio na psihijatriji, na zatvorenom odeljenju, sa dijagnozom teške depresije. I posle dužeg vremena shvatio da je to ono što je zapravo bilo dobro za mene.

Naučio sam da nisam slabić niti teret ako potražim pomoć, ako razgovaram o onome što me muči, da čovek ne može sve sam, da ne mora i ne treba da bude u svom paklu sam. Takođe, da depresija neće nestati sama od sebe, da možda nikad neće ni nestati, kao ni samoubilački porivi, ali da se može naučiti da se sa tim živi.

Živeti s depresijom – sve je lakše kad nisi sam

Još uvek učim da živim sa tim, i to nije tako jednostavno, jer je svakodnevna borba i dalje tu. Ima dobrih dana, ima loših, ima užasnih, nepodnošljivih, i tako u krug. Ali uz lekove, dobru doktorku, ogromnu podršku meni najbližih i najbitnijih osoba, i uz kućne ljubimce, sve je nekako lakše.

Želim da poručim svima koji se bore sa depresijom i suicidnim idejama i porivima – niste sami, nismo sami. Potražite pomoć pre nego što bilo šta sebi pokušate da uradite. Uradite nešto ZA sebe, ne PROTIV sebe, jer svako zaslužuje pomoć, a pomoć postoji. Ja sam preživeli dokaz toga, i znam da nisam jedini.

Ostale priče najjačih ljudi na svetu

Ivana Ranković

Bez obzira šta nas je odvelo u depresiju, koji god …

Matija M.

“Ljudi ne razumeju da ih ne razumem” Biti neko kao …

Milena i Aleksandra Janković

Od osamnaeste godine patimo od agorafobije. Danas imamo dvadeset četiri …

Danijela Panić

HOD KROZ PRAZNINU Proleće me je ove godine zateklo nespremnu …