PODRŠKA 24h 0800 001 002

Mila

"Na vatrenoj liniji sa životom: odlučila sam da živim"

Na vatrenoj liniji sa životom: odlučila sam da živim

Kao sasvim maloj, zbog dijagnostikovane cerebralne paralize, niko mi nije davao nikakve šanse da opstanem. Ni lekari. Bilo je bitno, pre svega, preživeti noć. Kad već oni nisu hteli, usudila sam se da je ja pružim. Tu šansu. Sebi. Kakva god da je bila, malecka i bledunjava, plava zbog nedostatka kiseonika, suviše slaba da stane pred život i prevremeno rođena, sa 750 grama. Ta šansa je bila moja.

Šansa da preživim, ojačana mirisom i ljubavlju moje majke, data mi je te januarske noći, 1997, kada sam rođena. Trinaest godine kasnije, zbog jednog Dušana (koji je otišao 21. marta 2015. a umro nije nikad) postadoh još snažnija devojčica, zbog jedne Bojane (sa kojom više ne razgovaram) i sadašnje kume, Tijane.Nisam htela nikome da je prepustim, tu šansu. Sazdanu od želje da živim i volim sa svima njima ovaj život i sve njegovo, pod istim nebom. Bili su mi neka vrsta motiva. Srećna zato što ih imam – to mi je davalo svu potrebnu snagu da dišem svakog jutra. Ne pokušavam da budem patetična. Nisam tada znala da je potrebno da pre svega, sebi budem ohrabrenje. To videh u drugima. Valjda, jer je meni to falilo. Putevi su se sa nekima razišli, ali su oni i dalje deo duše i života. Neki su fizički su otišli, na onaj ili ovaj način, ali iz duše nikad nisu. Niti će. Život je počeo da mi se dešava i to mi je skroz bilo u redu. Volela sam da mi se nešto dešava, nisam bila pobornik pasivnosti, u bilo kom smislu i u bilo kakvom međuljudskom odnosu.

Divna žena, moja majka

Moja majka, ta divna žena, uvek bi delovala uplašeno. Oči su joj govorile svakog dana kad bih pala, kada bi me neko gurnuo, udario, a ja ne bih uzvratila: „Kad bi svi tvoji bolovi bili moji… Samo da tebe ne boli.” Nikada mi to nije rekla, ali oči su joj ispričale i više nego što je ikada htela, i više nego što ona misli da mi je ikada pričala. Zato, prvo u šta pogledam kada upoznajem ljude su oči. Tražim ono neizgovoreno jer znam da svako ima ono što još nikome nije rekao.Trudila sam se, kada sam porasla, da vešto sakrijem i odglumim da nisam pala ili da je sve u školi prošlo dobro… Iako ništa nije bilo dobro. Nisam želela da pati, ni ona, niti bilo ko oko mene. Želela sam da se mama smeje, jer ima najdivniji osmeh na svetu. Retko sam viđala taj osmeh. Često sam bila mali baksuz, pa sa padom pocepala i farmerice. Kad bi se to dogodilo, protutnjila bih kroz kuću, pre nego što me mama i tata „odmere”. Skinula bih ih brzo, presvukla se u trenerku i majicu da mi se ne vide vršnjačke i one „dečja posla” modrice. Odlazim uglavnom posle toga do kupatila, da se pogledam u ogledalo, umijem i kažem: „Uh. Dobro je. Prošla si dobro. Niko ništa nije shvatio.” Tako govorim sebi 15 godina. Osim tokom raspusta i vikenda.

Kad ono, međutim… Mama iz druge sobe dovikuje:

– Mila, Bože, šta je ovo?

– Koje?

– Šta si radila sa farmericama?

Ups. To nisam uspela da sakrijem. Da sam umela da šijem, sigurno bih uspela da zakamufliram, samo što mi to tada nije palo na pamet. Brzo smišljam odgovor, trudeći se da ga izgovorim najvedrije na svetu, trudeći se da se uskladi i govor i telo, kako joj ne bi skočio pritisak i kako se ne bi uznemirila (tada sam mislila da sam ja kriva za tuđa reagovanja i reakcije).

– Mama, dobro je. Pala sam. Ništa strašno. Igrali smo na fizičkom „između dve vatre”.

– Da ti vidim kolena.

– Nemoj sad, pusti me. Imam puno da učim. Posle. Nemam vremena, imam puno domaćeg iz matematike.

– Mila! Jesi se puno udarila ili šta? Zato nećeš da mi kažeš?

– Aman… Nisam. Hajde me, molim te, sada pusti. Imam puno da radim. Zvaću te kad završim.

Na to moje „malo sam se udarila” uvek se zgražavala jer bi na kraju dana, kada bi uveče ili usred noći, zbog bolova morala da mi izmasira celo telo, i stigla do kolena, ugledala baš veliku ranu sa sasušenom krvlju. To su uglavnom bile velike površine. Meni je bilo svejedno. Znala sam da je taj ožiljak bio samo jedan u nizu onih koji će samo neko vreme biti tu.

Ožiljci fizičkih povreda zarastu, oni na duši nikada

Nisam im pridavala značaj, tim fizičkim ožiljcima. Svakako bi takav ožiljak kroz nekoliko dana prošao, ali onaj duševni je samo zarastao. I dalje se video. Godinama kasnije… Ali na njega nisu želeli ili imali dovoljno kapaciteta da obrate pažnju. No, bar sam u jednom uspela: nije znala pravu istinu. Istina je bila drugačija. Ne, nisu to bile „između dve vatre”. Bilo je nasilje. Gurnuli su me, pa raskrvarih kolena. Nisam imala modrice po telu od pada, nego od udaraca. Iza ćoška škole, na času fizičkog, na putu ka kući. Zato nisam volela da nosim majice kratkih rukava, kao ni šortseve.

Kada imate ljubav i brigu oko sebe, ona je snaga. Da pregurate dan. Životu hvala, oko sebe sam imala mnogo ljubavi. I sada je imam. Osećala sam se najjačom na svetu, zato što su me voleli. Tako, otupih na bolove i udarce. Uglavnom. Kao maloj, lekari su mi govorili da neću moći da hodam, da funkcionišem, obasipali su nas raznim dijagnozama, od kojih smo većinu prevazišli. Bilo je i ljudi koji su govorili da neću moći da postanem majka.  Na svaki njihovi „nećeš moći”, dolazila su dva moja: „E, baš hoću”. Mada mi ovo, da postanem majka, tada nije bio glavni cilj u životu. Želela sam, pre svega, da fizički što bolje funkcionišem, da upišem fakultet i da se konstantno obrazujem, pa majčinstvo… To posle.

Ništa nisam tražila, bila mi je dovoljnja ljubav moje porodice

Punih 20 godina provela po bolnicama, više nego kod kuće. Ni od koga nisam tražila pomoć. Želela sam samo da ih osetim uz mene, moje drage ljude. Nisu morali ni fizički da budu tu, svakodnevno sam ih dušom osećala. Ništa mi više nije ni trebalo, a ništa nisam ni tražila. Kao ni danas. I volim to kod sebe. Ne stvara mi nelagodnost i mirno spavam (donekle, ako izuzmemo ratu za kredit). 😁 Sa 13 ili 14 godina, na jednoj strunjači doživela sam pad. Hiljadu i neki po redu fizički pad, a prvi u psihičkom smislu. Pustih suzu. Kako to uopšte, pobogu, malo dete može da se slomi i raspukne se u komade? Od jedne suze, postalo ih je mnogo. Čitava armija kapljica je krenula iz mene. Nisam navikla. Plakati? Ne. Ni slučajno. Osetiti poraz? Ni pod razno.

„Plakati”, to je bila neka potpuno nova i za mene nepoznata reakcija. Jer… Mila je uvek zbijala šale na svoje bolove. Mila je uvek bila nasmejana. Milin smeh su uvek morali da utišavaju posle 22 sata u bolničkoj sobi. Tako su mi govorili. Znaju, kažu, da kad dođem u Dečju bolnicu, šta sledi svake noći… Žurka. Noću me je najviše bolelo. Zato sam se najglasnije smejala. Još ako se dobra ekipa sastavi… Budimo se u šest kao trovani miševi. 😁 I opet se smejemo. Po ceo dan. I noć. Greše ljudi kada misle da deca nemaju briga ni muka, dok su deca. Zapravo bi to i trebalo tako da bude, po nekom pravilu. Mogla bih da se pohvalim da sam tokom detinjstva naučila da se sastavljam i raspadam u tišini, da me moji roditelji ne čuju. Niti iko drugi. Nečija bol je samo njegova, dok njegova sreća… Nek se deli sa drugima i neka tebi dragi budu dobro. Ti ćeš se vratiti u normalu kako-tako. Jer nemaš izbora. Moraš opstati. Zašto? Jer ako odlučiš da odustaneš, i druge možeš da povučeš sa sobom. Bićeš kriv. Bićeš stid. Tema koja se ne započinje. Tako sam tada mislila. Tada, kad sam pala na strunjači, rekla sam (po prvi put, nekome) doktoru Dušanu: „Ja ne mogu više, jako boli. Pustite me.” Izrekla sam tu rečenicu sa mnogo besa, pomešanog sa suzama. Nikada me takvu nije video. Bila sam ljuta jer sam nakon nekoliko sekundi pala, a padove sam mrzela. Padove u svakom smislu. Ta reč nije mogla da se zamisli u mojoj glavi. Prkos padu me je držao. Bar sam tako mislila.

Kad te život shvati kao neprijatelja

Da, to su tada bili oni momenti kada sam sve shvatala kao vrstu nadmetanja, natezanja i konstantne borbe sa životom. Tako sam i život shvatala, a tako je shvatao i on mene. Kao borbu i neprijatelja koji mi ne dopušta da živim donekle normalnim životom, a ni ja njemu nisam dopuštala da me živi onoliko kako, kad i koliko može. Sve mogu, ali na kolena nikada – rekoh sebi tada.

Nesvesna, da mi je baš u tim godinama i trenucima život bio najveći prijatelj i da me, uprkos svemu tome što sam sa životom prošla, u suštini voli jer mi daje priliku da mu se radujem. E sad… da li ću tu priliku iskoristiti ili ću prigrliti sve suprotno od radosti… To je već bila moja odluka. Sve ću, ali kukati nikada nisam želela. Smatrala sam to slabošću. Ličnom slabošću. Nesvesna da sam, kada pustim suzu zapravo jača i hrabrija… Jer bih u tom slučaju skinula svoje štitove i pokazala ono što je duša htela, umesto da to potiskujem. Čovek potiskuje iz straha… koji može imati razne razloge. U koje sada ne bih da ulazim. Tada, na strunjači mi se otelo, pa mu rekoh da me boli… A on mi reče, nikad neću zaboraviti: „Izdrži, kroz par godina ćeš shvatiti zašto si morala da izdržiš i prođeš kroz ovo…”

I shvatila sam… Zbog jednog srca koje je devet mesec živelo u meni, a ceo život će živeti u duši. Nakon dve godine od te rečenice na narandžastoj strunjači, on je otišao tamo gore, na neko, nadam se i verujem bolje mesto.  Nisam stigla da mu kažem, da sam odgovor, 2020. – pet godina posle njegove (ne)smrti –konačno saznala. Nisam stigla da ga zagrlim i kažem koliko će mi nedostajati. Pao je preda mnom. Preko puta mene. Nisam mogla da sprečim. Nisam, a videla sam… Nisam mogla da mu udahnem život. A život bih dala da jesam. Dok sam sa njegovom ženom čekala u bolnici… Baš puno sam plakala. Strah. Da ne izgubim osobu koju sam posmatrala kao oca, da ne izgubim osobu u čijem sam se zagrljaju osećala zaštićeno, da ne izgubim svoja krila i let. Strah, koji je čini mi se, trajao sto godina, a ne samo nekoliko sati. Tada su mi se obratili: „Nisi mogla. Nismo mogli ništa. Nemoj da se kriviš. Zna on koliko si ga volela.” Ćutala sam. Ubrzo je izdahnuo.

Više nisam znala kako sa bolom

Nekoliko meseci nakon odlaska mog Dušana, a njegovog imenjaka, opet nisam znala kako da izdržim. Previše je bolelo, toliko, da nisam mogla da izdržim. Jer… Nisam mogla ni da se smejem (što mi je ranije uvek palilo). Nisam mogla ni da progovorim. Nisam mogla da dišem. Kao da mi je svaka kost bila slomljena. Svaki udah me je boleo. Nisam znala kako sa bolom i potegnuh nož na sebe. Nisam znala ko sam ja. Nisam znala zašto živim. Nisam znala koja je moja svrha, a smatrala sam da uvek moram da je imam.  Uplašila sam se od emocija koje su me preplavljivale. Nisam znala kako da ugasim vulkan koji sad, a baš upravo tad, 29. avgusta 2020., dan nakon sahrane mog deteta, vrši erupciju, nakon 23 godine. I eksplodira…

Erupcija i posledice

A eksplodirala je ćutnja. Potiskivanje. Trpljenje. Osude kad zaplačem. Ponižavanja. Ismevanja. Prevelika očekivanja. Vršnjačko nasilje.

Sve je to bilo u vulkanu moje duše i glave, i sve u onom potezu ka sopstvenom vratu. Samo jednom potezu koji traje sekundu, a zapečati ceo život i obeleži trajno živote onih koje volimo. Rekoh sebi: idi kod psihoterapeuta, jer ovo više nisi ti. Previše bola te je izobličilo. Ne možeš da dišeš.  Proces vraćanja sebi trajao je godinu i sedam meseci, a počeo je onog trenutka kada sam rešila da pomognem sebi i čula pitanje na seansi, posle bezbroj puta u kojima sam gledala isključivo u jednu tačku: Da li bi Dušan želeo da njegova mama nastavi dalje?  Izgubih odgovor, sa smrću sina, zašto moram da izdržavam…. Bilo šta u životu. Ponovo sam izgubila odgovor. Živela sam preživljavajući, tešeći sebe: „Evo, sa svakim dahom više, bliža si nebu i svom sinu.” Nakon godinu dana od odlaska mog tada petomesečnog sina, kada sam prestala da tražim odgovore i da silim život, odgovor je stigao. Tada sam bila u 8. nedelji trudnoće sa Vukanom i već uveliko u psihoterapijskom procesu. Ponovo sam se setila Dušanovih reči na onoj strunjači: „Izdrži, znaćeš zašto si morala.” Ponovo sam se setila njegovih reči, onog trenutka kad ugledah dve crtice. „Vukane, najdivniji razlogu moj”, rekoh u sebi. „Život si mi udahnuo.”

Izlečena zagrljajem

Moj je život tekao dalje, aktivno, 2015. iako je on otišao. „Bože živote, koliko si surov”, mislila sam. „Mrzim te.” Iako sam želela da posle njegovog odlaska stanem zauvek, još sam disala i držala se za ljubav… mojih dragih ljudi. Bolje rečeno, oni su držali mene. Sve do sada. I dalje su tu. Većina. Pomogli su mi, svojom dobrotom i ljubavlju… Izlečili me zagrljajem. Sva bol se slomi kada te iskreno zagrle. Bar u mom slučaju.

Na maturi srednje škole je bilo poželjno biti nasmejan, pogotovo da me neko ne bi pitao šta mi je. Vrištala sam u sebi. Ali… samo, mislim se, nemoj niko da me pita šta mi je. Jer bih se opet raspala. Na takvu Milu ni oni nisu navikli. Ruku na srce, razredna mi je bila poprilično emotivna, a na neku foru je uvek mogla da me pročita… Nisam želela da se rastuži. Bilo mi je svašta. Majka mi se borila za život, koliko i otac u to vreme, 2017. godine.  Pogađala me je nepravda, vređalo me je licemerstvo. Nisam tada razumela: do mene je. Svet nema ništa sa tim što mi ne prija i nema ništa sa mojim besom.

Umorna od očekivanja, privida snage, od svega

Odlučila sam se za fakultet… Silno sam to želela. Iz ljubavi. Padam na prijemnom usled svih tih okolnosti, ali padam i ja. Lično. U svakom smislu. Zbog svega. Zove me jedna Tanja i pita da li sam mnogo tužna. To mi je dalo snage da dođem do kuće i legnem u krevet… Nemajući snage da živim. Plakala sam desetak dana. Deset dana mi je trebalo da isplačem 15 godina ćutanja i trpljenja. Trebalo je, očekivala je porodica, da ustanem iz prašine i ponašam se kao da mi se ništa ne dešava. Knjigu nisam pomerala sa stola. Nakupilo se i na njoj prašine koliko i na meni. Prošla su dva meseca. Krevet mi je bio jedina destinacija… Nisam mogla opet da budem jaka, jer nisam imala snage za taj performans koji sam izvodila od kada znam za sebe. Umorih se. Od očekivanja, pre svega. Od umivanja i gledanja u ogledalo. Umorna, kako od sebe, tako i od drugih.

Klik

Još jedno beznadežno jutro, ka oi sva u protekla dva meseca… Uđem na društvene mreže. Vidim status jedne Vesne: „Snove treba ostvariti a ne pričati o njima.” Pričam mojima kako neću odustati, kako ću opet sledeće godine otići na prijemni, kako to nije kraj. Gle čuda – to radim, odustajem. Ne radim ništa da ostvarim svoj san. Ostala sam u prašini. Već dva meseca ne dajem znake života. Pitam se: „Ma koje ti snove ostvaruješ i gde su oni? Koji je tebi đavo? Gde si ti i zašto se ne pomeraš?” Bila sam baš stroga prema sebi i mnogo gruba, ne znajući da je šapat maloj devojčici u meni ipak miliji. Ustadoh.

Nakupilo se, bogami, prašine na knjizi koja je ostala na istom mestu gde je bila poslednje večeri pred izlazak na prijemni ispit. U narednih šest meseci, učila sam bez prestanka, 24 sata, svakodnevno. U međuvremenu, promenila sam svoj cilj, pronađoh socijalni rad, baš u istom trenutku kad je i on pronašao mene. Znala sam da je „to to” u onom trenutku kada sam se radovala svakoj novoj lekciji.

Ne može se poludeti dva puta, ne plašim se

Majka mi je mnogo puta napomenula da ću skrenuti od tolikog „buljenja” u knjigu… Viđala me je samo kad dođem na doručak, i eventualno kad kuvam kafu, kako bih se održala budnom. „Ne može se poludeti dva puta”, rekoh joj. „Što se toga tiče, nemam čega da se plašim.” Tako, „poluđena jednom”, upisah fakultet… Sa 289 puta pređenim test pitanjima u periodu od šest meseci. Upoznala divne kolege, divne profesore, od toga jednu profesorku sa kojom bih mogla satima da pričam o raznim temama, razmenim stavove, slušam je i usvojim neke savete, razvijam kritičko mišljenje. Uz koju uvek naučim nešto novo i neizmerno se obradujem kada se nasmeje. Jer zaista pleni svojim sjajem i dobrotom koju sam joj videla u očima. Sretoh i svog muža i postadoh majka… Najponosnija na svetu. Dva puta. I supruga i majka, i student.

Najvažnije je ostati na nogama, ne odustajati od sebe

Nikada ne odustajte od sebe. Život je ono što vam se dešava, dok pravite planove za život. Najbitnije je, da šta god vam se desi, ostanete na nogama. Mnogo njih ima koji ne dišu više. Kad najviše ne možete, baš tada, za čudo vam je potrebna nadljudska snaga da živite… Svakog dana. Tako se namesti. Život tako namesti. Imate priliku da pogledate u nebo… Mnogi je više nemaju… Mnogi se bore da ostanu ovde dole… Pored svog bola.

Ostanite dobro, jer sigurno postoji razlog zašto i zbog kakve divote koja vas čeka, sve to izdržavate… Iako vam se možda sada ne čini tako. Ni najmanje. Sve se to negde zapisuje. Nebo sve pamti.  Možda će, to što vi postojite, nekom, nekada, značiti sve. Možda ćete nekom biti razlog zašto veruje u svetlost i dobrotu. Možda već i jeste nekome taj razlog. Možda ste danas nekoga nasmejali i time uradili za nekog najlepšu stvar na svetu. A ja… Želim da učinim nečiji svet boljim. Zato sam student 4 godine socijalnog rada. I radiću na tome. Da učinim bar jedan svet boljim.

Ostale priče najjačih ljudi na svetu

Ivana Ranković

Bez obzira šta nas je odvelo u depresiju, koji god …

Matija M.

“Ljudi ne razumeju da ih ne razumem” Biti neko kao …

Milena i Aleksandra Janković

Od osamnaeste godine patimo od agorafobije. Danas imamo dvadeset četiri …

Danijela Panić

HOD KROZ PRAZNINU Proleće me je ove godine zateklo nespremnu …