Živeti s bipolarnim poremećajem – plovidba između stigme, predrasuda i odbacivanja

Teško detinjstvo. Tata je bio alkoholičar – stalne svađe, vika, galama i velika sramota za mene. Živeli smo na sedmom spratu i kad god sam izlazila iz stana osećala sam poglede, sažaljenje komšija. Na kraju su se moji roditelji razveli. Ne znam ni sama šta je bilo gore. Zbog blizine škole izabrala je teži put, odrekla se najlepših godina, posvetila se kući, kuvanju, školovanju i živela sa tatom, koji je i dalje pio. Sad shvatam da je najverovatnije imao bipolarni poremećaj, ali nikad nije potražio stručnu pomoć. Lečio se sam – alkoholom. Tanka je nit između depresije i alkoholizma.

Prvi dan, prva godina srednje škole. Ne sećam se gde su mi roditelji bili tog 1. septembra (inače i mog rođendana). Vodio me je dečko, sa kojim sam i dan-danas, 30 godina poznanstva i 26 godine braka.
Kada sam završila srednju školu (na mađarskom, svom maternjem jeziku) udala sam se. Našu ljubav smo krunisali sa dvoje dece. Sin je stariji devet godina od ćerke, jer smo tako želeli, živeli smo skromno ali sa mnogo ljubavi i razumevanja.

Oblaci depresije prekrivaju bajku

Bajka u sirotinjskoj kući pretvara se u nešto što nismo očekivali. Moje drugo dete bilo je još beba kad se dogodio ispad iz koloseka – depresija. Dojila sam dete, pa su lekari prepisali samo čajeve za smirenje, jer je to sve ličilo na postporođajnu depresiju.

Živeli smo u selu, pod velikim pritiskom drugih, ja sam tako sve doživljavala. Uvek sam htela da se dokazujem da budem najbolja, najvrednija snajka.

Muž nije odmah primetio da mi se mentalno zdravlje polako ali sigurno ruši. Jednog dana sam imala veliki depresijski ispad. Lupala sam belo meso za ručak sa suzama, ničim izazvanim, i gledala kako meso pršti i lepi se u tek okrečenom skromnom domu. Muž me je zatekao u takvom stanju i odmah smo potražili stručnu pomoć.

Prva dijagnoza je bila depresija, ali tada već nije mogla biti postporođajna, jer je dete već imalo skoro 4 godine. Dobila sam antidepresive i kada sam ponovo otišla kod neuropsihijatra na kontrolni pregled, rekla sam mu sa osmehom da mi je bolje i pitala mogu li da prestanem da pijem lekove.

„Ne, nije ti bolje“, rekao je stariji specijalista. „Samo menjamo terapiju. Imaš bipolarni poremećaj i trenutno si u maničnoj fazi a prošli put si bila u depresijskoj fazi.“

Bipolarni poremećaj – šta je to, pitala sam. „Meni je sve ok, osećam se fenomenalno, kao nikad do sada.“

Doktor me strogo pogledao i rekao da ima dugogodišnjeg iskustva u bolnici i ume da prepozna takve poremećaje.

Bipolarni poremećaj pratila je stigma okoline

Kod kuće sam malo čitala o tome. Znači, to je ono što mi se počelo dešavati… Nekada mnogo letim, puno radim, malo spavam, mogu sve i više od ostalih, prepuna ideje i smeha, a odmah posle toga stiže depresivna faza kada se osećam nemoćno, nemam snage, imam suicidne misli i to bez razloga. Deca zdrava, muž dobar.

Najteže mi je bilo kad sam saznala da je to doživotni poremećaj i da se doživotno leči.

Bilo je teških situacije. Dva puta sam hospitalizovana u Beogradu, u bolnici „Dr Laza Lazarević“. Stigma i predrasude bile su velike u malom selu gde smo živeli.

Moj svekar nikada nije prihvatio moju bolest. Govorio je da se nisam razbolela tamo, nego sam došla bolesna i da je sramota imati takvu snahu u familiji.

Naljutio se na mene zbog jednog mog ispada, a nije ni znao šta sam zapravo imala, jer sam brzo pobegla kući da me niko ne vidi… Imala sam želju za agresijom, doživela sam nervni slom.

Muž me je satima smirivao pod tušem. Sve me je stiglo, htela sam da ga ubijem, bukvalno…

Svekar koga sam zvala tata povredio je moje već narušeno mentalno zdravlje jednom rečenicom: „Pazi šta radiš na proslavi, ti si samo došljakinja!“

Razumela sam, tatice, ja sam samo luda snajka!

Odbacivanje

Mislim da je prošlo otprilike tri godine od kad sam ga poslednji put videla. Bilo je Uskrs, otišla sam sa porodicom da odnesem svekrvi i svekru šarena jaja. Kada sam ušla i zagrlila svekrvu, koju sam zvala mama, osećala sam da me skoro i ne grli. Bila je hladna. Ja je volim i dan-danas, ona je rodila mog muža.
Sramota je stigla i do nje… Osećala sam da sam „luda snajka“. Kada sam pružila ruku svekru on mi je rekao: „Kako ti nije sramota da dođeš na ovaj sveti dan? Ti nemaš više šta ovde da tražiš!“
„Ali, tata, zašto? Uz podršku mojih uspela sam da izbegnem još jedan nervni slom.“
„Voleo sam te kao ćerku“, rekao je.
Bolelo je. Znači, ako ti ćerka dobije mentalno oboljenje ne treba da je voliš? Pomislila sam to i samo se zaplakala. On me je precrtao, a sa mnom i svoju najmlađu unuku, jer ne zna ni gde živimo, gde mi dete ide u školu.
Inače, pre ovog „tatinog“ precrtavanja, živeli smo kod njegove majke, čuvala sam je vodila po bolnicama i kada je meni bilo loše. On je nijednom nije odveo u hitnu svoju majku kad bi joj pozlilo. Tada je bilo u redu da ja sa mentalnom poremećajem vodim baku svog muža lekaru.

Žigosana

Posle smo se odselili i možda je i to bio razlog da „udare pečat“ na mene: Luda. Baka je preminula nekoliko meseci pošto smo se odselili. Tada sam bila u teškoj depresiji i nisam smela u tom stanju da odem na sahranu iako sam ja, to jest moja porodica, najduže živela sa njom, oko dvadeset godina. Tu sam sigurno dobila još jedan pečat sramote od familije.
Nije me osudila samo muževljeva tetka zbog toga što nisam bila na sahrani. Tu su u familiji i moj dever, moja jetrva, njihova deca, koji su upućeni u moje stanje i ne komentarišu ništa što je bilo i nemaju predrasude. I naravno, najveća podrška mi je moj muž, jer bez podrške i terapije nema života za nas bipolarce, pogotovo kada smo u depresivnoj fazi i borimo se sa neopisivom bolom i crnim mislima.

Kako iskoristiti lično iskustvo za pomoć drugima

Zato sam pre godinu dana rešila da progovorim javno i otvorila svoj YouTube kanal. Nazvala sam sebe jutjuberka za mentalno zdravlje. Pokušavam da pružim podršku bipolarcima i depresivcima. Kanal se širi polako, za sada radim humanitarno, jer ne mogu da nađem sponzore za svoj kanal. I pretplatnika imam manje nego drugi jutjuberi, jer je tema ozbiljna i kada je reč o mentalnom zdravlju, ljudi se stide da se pretplate na takav kanal.

Uvek govorim da ja nisam stručno lice, ali znam kako je to kada duša boli… I zato dajem kao podršku svoje obične, često nemontirane, nekvalitetne snimke. Ipak su me mnogi već potražili ili prepoznali na ulici.

Uspela sam da sprečim dva samoubistva (za koje znam i sigurna sam). Posle mojih saveta i priče kako se ja borim godinama, uvek ih upućujem da potraže stručnu pomoć.

To me čini srećnom i jačom, kada znam da nismo sami.

Nastavljam dalje da snimam, uzimam redovno terapiju, idem na kontrole i borim se protiv stigme i predrasuda.

DJORDJEVIC MELINDA

jutjuberka za mentalno zdravlje