Ništa nije jače od vas – nagrada je ispunjen život

Pre nešto više od godinu dana proveo sam nekoliko nedelja u bolnici. Zbog korone, svi koji su hospitalizovani bili su zaključani, bez mogućnosti poseta i izlaska preko vikenda. Jedina komunikacija sa posetiocima bilo je dovikivanje kroz rešetke na prozoru. A kako je prošlo tih 36 bolninčkih dana?

Svakog jutra sam ustajao u 5, a na spavanje išao u 9 uveče, posle terapije. Dani su bili isti. Ustaneš, šetaš po hodniku, zapališ cigaretu i čekaš da ustanu ostali pacijenti. Oko 6 počinju da se bude tvoje „kolege“, a oko 7 počinju dolaze lekari i smenjuju se dežurni. Pijemo terapija i čekamo doručak, a spremačica čisti hodnike i sobe.

Nakon doručka dolazi vizita, pitanja i odgovori: Kako si spavao? Koliko? Kako se osećaš? Kakve su ti misli?

Jednom nedeljno je sedeća vizita: uđeš u prostoriju i sedneš, a naspram tebe sedam do deset psihijatara, psihologa i ko zna još koga. Postavljaju ti pitanja i odlučuju o puštanju.

Prve sedeće vizite su bile opuštene, međutim kako je vreme prolazilo postale su sve teže, ispunjene tremom i strahom, jer znaš da ti od toga zavisi izlazak napolje.

Nakon toga slobodno do ručka,  koji je oko pola jedan. Od dosade uzmeš da pospremaš sto jer ne znaš šta da radiš, sve je isto. Hodnik, šetnja, krevet, ležanje, sedenje i priča, poneka šala sa medicinskim bratom. Bilo je i stvarno sjajnih ljudi. U to vreme neko igra šah, neko se karta, a neko gleda kroz prozor zatvoren rešetkama.

Život sa rešetkama

Vreme posle ručka je rezervisano za posete, one sa dovikivanjem. Uz posetu dobijaš naravno i paket koji ti donosi medicinski brat. Obično su to stvari za sutra i hrana, fast food, nešto slatko, slano, voće.

Taj paket je zlata vredan posle bolničke hrane, mada i nije bila toliko loša. Nakon što se završi poseta, sledi otvaranje paketa, deljenje sa cimerima i povratak rutini: šetnja, hodnik, soba… Ipak, sad se otključava i soba u kojoj su televizor, knjige i radio. Malo ubijanja monotonije do osam, pola devet, potom kada terapija i spavanje-

Onda sve ispočetka…

Privilegija svakodnevnih poseta

Porodica me je posećivala svakog dana, a svaki drugi, treći dolazio je neko od prijatelja ili kumova i pomagali mi da preguram dan. Znali su da mi ukradu po sat vremena dnevno. Pošto nema telefona znaš otprilike kad da budeš kod prozora, a onda čuješ dovikivanje: „Gorane, kume!“ Ako slučajno ne čuješ, tu je neko od cimera da te dozove.

Prolaze dani, svaki isti, osim onih kada te vode na analize. Silaziš prvi put posle 25 dana niz stepenice, a noge ti klecaju pošto si prethodnih dana šetao samo pravo. Tada prvi put izlaziš među ljude.

I dan po dan, prođe 36 dana.

Izlazak

Konačno je na sedećoj viziti odlučeno da mogu kući. Noć pre izlaska od uzbuđenja nisam mogao da zaspim.

Dolaze po mene, ja zarastao, nisam se šišao ni brijao više od mesec dana iako je jednom nedeljno dolazio berberin. Imao je samo dve dužine na mašinici, kažu 30 godina šiša isto.

Čekam odobrenje za izlazak, i dobijam ga u dva sata posle podne.

Celo jutro sam proveo u odeći za izlazak. Cimeri ti zavide, ali su srećni što izlaziš. Grliš se sa svima i pozdravljaš i konačno izlaziš kroz vrata koja su bila zaključana 24 sata dnevno.

Silaziš niz stepenice, čeka te porodica, pozdrav sa medicinskim bratom, grljenje sa svojima i konačno izlazak na čist vazduh. Zaboravio si kako izgleda sunce, ne možeš da gledaš, svetlost je šokantna posle zatvorenog prostora.

Kod kuće, ručak kao da je nedelja. Zapravo je utorak, ali osećaš praznik konačne slobode. Spavaš u svom krevetu.

Nakon toga susreti sa društvom i velika žurka uz roštilj jer sam izašao. Ta žurka je bila zahvalnica za sve koji su mi olakšali vreme provedeno u bolnici.

Šifra

Nakon nekog vremena počinje da se pojavljuje depresija. Kako su rekli, sve što ode gore mora da padne. Da, nisam spomenuo: dobio sam i šifru. Manična depresija, nekako je lepše nego bipolarni poremećaj.

Usledili su meseci borbe sa depresijom. To nisam očekivao da će se desiti. Pokušavao sam na sve načine da se pokrenem, ali nisam mogao. Pokušavali su i drugi, a tek oni nisu mogli da me pokrenu. Ponovo svaki dan isti. Krevet po ceo dan uz izlaske sa društvom na silu. Napolju sam uglavnom ćutao. Svi su nekako napredovali, a ja u mestu, nisam ni imao o čemu da pričam, osim o bolnici, a to i nije neka tema osim kad se našališ pa se svi smeju.

Pokušavao sam da treniram, trenirao sam ranije. Jedva sam odlazio na trening, a još brže čekao da se završi da se vratim u krevet.

U krevetu neprestane borbe. Šta sam sve radio, gde sam pogrešio, samo kad  bih mogao da vratim vreme da sve ispravim. Tako su prolazili dani, nedelje…

Odustajao bih od treninga, pa pokušavao, pa odustajao. Izlazio bih na silu, ali jedva bih čekao da se vratim kući, da legnem u krevet i da zaspim.

Kada zaspiš sve je nekako lepše. Nije bilo pomaka.

Bilo šta da sam radio – posao koji sam sveo na minimum, izlazak, bazen sa društvom – samo sam čekao da dođem kući, u svoju sobu i čekam da zaspim. Nije vodilo nigde, a vreme odlazi.

Psihoterapija

Na preporuku sam otišao privatno kod psihijatra.

Svake nedelje sam išao. Trud psihijatra je bio ogroman, pored priče, terapija, ja sam govorio jedno te isto. Spominjao sam stalno neke događaje, krivice, međutim nije odustajala od mene.

Pretresali smo sve ponovo, menjali terapije, pričali. Svaki put bih dobio poruku nakon par dana: „Kako si?

Bio sam malo bolje i nisam. Jedno vreme je bilo kao pre, a onda je postajalo bolje, malo bolje. Nisam više toliko bežao u krevet, ali i dalje je on bio moje omiljeno mesto. Trudio sam se da izlazim, na silu, da se družim, izlazio na kafe… Odjednom, nakon manje od godinu dana sve se promenilo. Postao sam novi čovek, ne onaj stari, koji se šali, smeje i stalno zuji i radi, jer je taj stari i doveo do svega ovog što se dešava.

Kako je doveo? Pa bio sam onaj koji je ćutao, gutao, nije znao da kaže „ne“. Bio sam onaj što udovoljava svima. Verujem da mi nije „udarilo“ na psihu, da bi me život drugačije opomenuo da je dosta takvog života.

Sad sam novi koji sve radi kao stari, ali na malo na drugačiji način, druži se  smeje, šali izlazi i niko nikad ne bi rekao da imam neki broj pored imena, šifru ili kako god se to zvalo.

A da li je imam? Pa ne znamo, možemo samo da nagađamo.

Godinu dana posle

Danas, godinu dana od izlaska iz bolnice, uživam. Ispunjeni su mi dani, radim, družim se, idem na „dejtove“ sa jednom devojkom i stvarno sve ide kako treba. I sad ovaj tekst pišem dok sedim na plaži, slušam muziku i uživam u suncu, onom koje nisam video 36 dana, a do pre mesec-dva bio sam totalno izgubljen, bez nade, volje i želje da bude bolje.

Da li će proći? Hoće.

Da li potreban trud? Jeste, ogroman trud je potreban.

Da li da uzmete odmor od borbe? Uzmite ga, lezite i ništa ne radite, a kada vam bude dosta odmora krenite i pobedite.

Ništa nije jače od vas, a nagrada je ispunjen život. Samo, nekad ne ide ni na silu, morate stati i odmoriti.

Danas dobijam poruke: „Kako ti uživaš u životu“, a pre godinu dana bio sam zatvoren na 2. spratu, iza zaključanih vrata i rešetaka. Sve je moguće. Depresija nije nepobediva.

Nadam se da će ovaj tekst nekome pomoći, izmamiti osmeh na lice i da će pogurati nekog da se izbori sa bilo kojom mentalnom bolešću, pa da uživamo svi zajedno.

Zaslužili smo nakon svega što smo prošli.

Veliki pozdrav za sve ljude koji se bore sa ovim nevidljivim neprijateljem. Pobedićete, možete to.