Prihvati sebe i pobedićeš

Opet sebe gledam kako padam. Isti ponor, jedino ne znam koliko ću nisko pasti ovaj put. Ni ovu priliku nisam iskoristila da promenim nešto, da uradim drugačije. To nešto je bilo jače, a šta je TO – manična depresija, bipolarni poremećaj, granični poremećaj ličnosti, poremećaj ishrane. Psihijatri kažu da to nije bitno, to je samo dijagnoza. Ali meni jeste važno.

Dijagnoza bi značila da ne postoji problem u mojoj srži, neko zlo kao što me drugi ubeđuju, kao što sam sebe ubedila. Značila bi da zaista imam problem koji nastaje zbog nekog poremećaja kao što čovek ima visok šećer zbog dijabetesa.

Samo što je moj poremećaj drugačiji.

Hospitalizacija, antipsihotici, antidepresivi, anksiolitici, ‘prava’ ljubav, bezbroj pokušaja ove ili one tehnike, ovog ili onog čaja i ništa.

Koliko puta treba da padnem da bih konačno ustala ili odustala?

Nisam imala nikog da mi kaže

Još kao jako mala znala da sam da nešto sa mnom nije u redu. Dete koje muca, surovi vršnjaci, problemi u porodici, otac nasilnik, stalne svađe, potpuna zanemarenost, poremećaj ishrane. Niko tada nije postojao da mi kaže da je sve to što nosim u redu, spolja i unutra, da nisam kriva za to što se dešava oko mene.

Sada to znam, ali šteta je načinjena i duboko usađena. Duboko uverenje da sam bezvredna i prazna. Posle svake emotivne veze skupljala bih ostatke svoje duše, kao deliće razbijenog stakla i nikada nisam čak ni viđena koliko se lomim.

Kako bi i mogao neko da me voli? Nikada nisam naučena da zaslužujem da budem voljena, da vredim.

I sada, u svom malom začaranom krugu, svakog dana dobijam potvrdu da sam neprihvaćena, nevoljena, loša.

Drugi lakše privataju kugu nego depresiju?

Budem ljuta i na osuđivačko društvo gde je lakše prihvatiti kugu nego depresiju/anksioznost i druge psihičke poremećaje. Ljudi pričaju kako je u redu da si drugačiji, ali te ne prihvataju isto. U redu je ako ne trčiš maraton, ali svakako ’zaslužuješ’ mnogo više poštovanja ukoliko ga trčiš.

Znate šta je zapravo teško? Buditi se svako jutro i koračati svaki dan u svetu koji nema razumevanja za tebe, dizati sebe iznova, i iznova, bez nade i garancije da tvoj ’maraton’ ima cilj. Naterati se izaći iz kuće i ne prespavati celi vikend ne osećajući se dobro, a iznova i iznova pokušavati sa pukom nadom da će nekada biti bolje.

I biće bolje. Iako još uvek ne vidim svetlo znam da postoji negde…

Naći ću ga. Ne postoji čarobni štapić, ne postoji čarobna vila, jedino sama sebi možeš pružiti ruku kada padneš i jedino sama sebi si najveća podrška i spasilac.

Na kraju dana teret koji nosiš je samo tvoj

Više ne očekujem da će doći neko i „popraviti me“ jer nisam pokvarena stvar, moja osećanja, moj bol i moja borba su validni.

Učim da se ne obazirem na etiketiranje i da prihvatim sebe bez obzira na prihvatanje ili odbijanje drugih. Na kraju dana teret koji nosiš je samo tvoj. Sada sam svesna sam koliko sam jaka i hrabra. Još uvek se borim.

Ovo nije puka motivaciona, optimistična priča niti poruka. Ovo je realna priča nekoga ko ni sam još uvek nije video to „svetlo na kraju tunela“, ali danas znam da je u redu biti drugačiji, potražiti pomoć, ići na psihoterapiju, ne uklapati se u društvene kalupe.

I ne želim da ćutim i skrivam ono što je u meni, jer nemam čega da se stidim.

Vaše slabosti su vaša snaga, koliko god se drugi trudili da vas ubede u suprotno. Samo prihvatanjem sebe, dobrog i manje dobrog u nama, možemo doći do isceljenja.