PODRŠKA 24h 0800 001 002

Anja Alanov

"Zastani na trenutak, razmisli: ako odeš, šta će sve nestati zajedno sa tobom?"

Neko ti oduzima dah, izmiče oslonac – taj neko si ti

Zastani na trenutak, razmisli: ako odeš, šta će sve nestati zajedno sa tobom? Tvoj sjajni um, način na koji radiš stvari, na koji voliš ljude, tvoj osmeh, sposobnosti i talenti, ambicije i snovi, tvoja individualnost, celo tvoje biće.

„Veruj. Moraš verovati“, rekla mi je mama, a ja sam je zamolila da večeras misli na mene. Znam da jeste, kao i svake prethodne noći.

Iako okružen ljudima, osećaš da si sam na svetu, jer, na kraju dana, tvoj bol ostaje samo tebi, prišiven za tvoju dušu, organe, kožu… Dok ti telo drhti, bespomoćno pokušavajući da dođe do vazduha, tvoj izraz lica je nepromenjen i niko neće primetiti da nisi dobro. Uspevaš da zavaraš svet oko sebe, tvoj plan je uspeo. No, gledajući u tvoje lice i posmatrajući tvoje pokrete, niko ne vidi šta se dešava iza scene.

Boriš se za vazduh, otkucaji srca sve su jači. Duša se bori, želi da izađe iz oklopa, ali ne uspeva. Tada počinje da stvara haos u tvom telu, u tvojoj glavi. Dogodiće se erupcija svega što te pritiska; sklanjaš se od ljudi ne bi li barem njih spasao od svoje tuge i bola.

Kulminacija nastupa brzo, a napad panike ne bira ni vreme ni mesto. Neprestana borba te iscrpljuje i jednog dana uhvatiš sebe kako nemaš volje da ustaneš iz kreveta, napraviš doručak, popiješ kafu sa prijateljima.

Kada je sve postalo drugačije

Kada počinje moja borba? Kada su mi dati prvi antidepresivi? Kada sam prvi put osetila da je moj bol veći od samog mog bića? Osećam se nemoćno, besna sam; kako nešto može da bude veće od mene same?

Pokušavam da se setim trenutka kada je sve postalo drugačije, mučnije. „Ti si dete, ne znaš ni šta je život, a kamoli šta je bol“, reči su koje sam ćesto dobijala i zbog kojih sam prestala da tražim utehu u drugim ljudima i njihovu pomoć. Istina je, ne pronalazim smisao života. Kada za bolje ne znaš bolje i ne očekuješ.

„Neko“ ti uporno oduzima dah, izmiče tlo pod nogama, ruga ti se i prkosi svakom lepom danu. Dugo sam mislila da za mene zapravo ne postoje lepi dani, već samo oni koji su, priliku da me unište, prepustili narednom danu, jutru kada pomisliš da život ide ka boljem.

Taj „neko“ nije niko drugi do mene. Nisam želela da prihvatim da sve kreće iz moje glave. Tu se stvara način na koji reagujemo, a ono što naše telo oseća, samo je refleksija onoga što preovlađuje u našim mislima.

Na korak od ivice ponora

Nesvesni snage naših bića, na korak smo ka odustajanju, ka padu sa litice. Tanka je linija između života i smrti, a još tanja kada nemaš šta da izgubiš niti čemu da se nadaš.

Volela bih da možemo videti sebe tuđim očima, tek tada bismo uvideli važnost perspektive i lepotu našeg bića. Dok se naše oči fokusiraju na naše mane i negativnosti, poglede sa strane moge privući nešto sasvim drugačije, lepota, snaga i mudrost.

Zastani na trenutak, razmisli: ako odeš, šta će sve nestati zajedno sa tobom? Tvoj sjajni um, način na koji radiš stvari, na koji voliš ljude, tvoj osmeh, sposobnosti i talenti, ambicije i snovi, tvoja individualnost, celo tvoje biće. Nestaće uspomene, sećanja, zagrljaji, toplina tvog tela, duše; nestaće svaka iskra kojom obasjavaš svaki novi dan… Nestaće i sreća u ljudima koji te vole, a veruj mi, voljen(a) si.

Nastaviću da te vučem za rukav, da ti ne dozvolim da zakoračiš ka litici. Zato ostani. Makar kako bi prkosio(la) ovom svetu i onome što te muči.

Sada znam: „Najvažniji su život i smrt. Ništa više ne postoji i ne može se meriti. Shvatio sam da smisao ima samo živo vreme… Naše živo vreme…“

Ostale priče najjačih ljudi na svetu

Ivana Ranković

Bez obzira šta nas je odvelo u depresiju, koji god …

Matija M.

“Ljudi ne razumeju da ih ne razumem” Biti neko kao …

Milena i Aleksandra Janković

Od osamnaeste godine patimo od agorafobije. Danas imamo dvadeset četiri …

Danijela Panić

HOD KROZ PRAZNINU Proleće me je ove godine zateklo nespremnu …